У опусу Џејмса Џојса заиста постоје велики наслови модерне књижевности, односно књижевности двадесетог века. Мада, драма Изгнаници једно је од Џејмсових најнеуспелијих дела. Критика је толико лоше примила ову драму, да је њено прво извођење дочекала тек 1970. године, четрдесет и пет година после њеног „објављивања” (сама драма објављена је тек 1918, али је он обзнанио драму 1915. и све време је покушавао да је објави). Ова драма нажалост никада није доживела да се изведе на позорници Југословенског драмског позоришта, али је Југословенска радио-телевизија у продукцији Радио-телевизије Београд 1973. године снимила и емитовала телевизијску адаптацију драме Изгнаници. Критика тога времена није лепо примила ову драму, оценивши је као исувише просту и незанимљиву, а поједини критичари су чак говорили и да је Џејмс Џојс ову драму написао само као својеврсну похвалу Хенрику Ибсену, и да није много марио ни за сам књижевни процес ни за то да драма успе. Међутим, да ли данас заиста можемо рећи да је Џејмс Џојс лутао у свету књижевности, Џејмс Џојс који је (само неколико година пре објављивања ове драме) објавио велика дела модерне књижевности као што је збирка приповедака Даблинци или роман Портрет уметника у младости? Џејмс Џојс је експериментима у наративној техници и структури романа и примени тока свести дао нов правац модерној књижевности, чије свако поновно читање и даље трасира пут многим наративним књижевним новинама. У тренутку када је књижевна наука на врхунцу она прихвата ово дело и врши његову реевалуацију. Онда заиста не треба о овој драми говорити као о најнеуспелијем делу овог аутора, или само као о пукој жељи једнога аутора да похвали величину другога, већ о њој треба говорити као о тексту који, као и сваки други текст данас, сваким новим читањем добије неко своје ново остварење (у његовим аутобиографским сегментима, интертекстуалности или било ком другом смислу). Дакле, треба одбацити сваку пређашњу осуду и критику и самог аутора и дела и заронити поновно у ово књижевно дело, само тако можемо схватити његову укупну естетску и етичку вредност.
Наизглед, радња је врло једноставна, толико једноставна да је и сам аутор окарактерисао радњу ове драме као: дела три мачке и миша, где можемо само претпоставити у ком од јунака лежи миш. На површинском плану радњу на сцени чине четири јунака, тј. два љубавна пара. Један пар чине Ричард Рован и његова ванбрачна жена Берта, а други пар чине Роберт Хенд и његова рођака, али и бивша љубавница Беатрис Џастис. Радња је проста и варљива. Драма почиње поступком in medias res и тек каснијим разоткривањем самих јунака можемо закључити радњу и расплет њихових односа. Ричард Рован, писац који се са својом ванбрачном женом и сином после судбоносне преписке са Беатрис и сусретом са Робертом врати из Рима у свој родни Даблин, упада у опасну замку љубави и бива суочен са љубомором свог пријатеља Роберта. Већ у првом чину ове драме видимо колико су осећања која Ричард гаји немилосрдна према њему. Кроз низ догађаја Џејмс Џојс се на психолошком плану свог јунака бави можда и најбитнијим питањем – питањем слободе. Свог јунака Ричарда Рована суочава са низом моралних и етичких норми, које онда и сам преиспитује. Први чин дешава се у Ровановој кући где Хенд први пут напредује у заводничком односу са Бертом. Након што ју је пољубио „са страшћу” неколико пута, Хенд је тражио да му се она придружи у његовом дому на другом састанку касније те вечери. Берта се збуњена и плашљива у ствари поверава Ровану, а њене жеље досежу толико далеко да га она још и пита да ли да прихвати Робертов позив или не. На то Рован узвраћа да Берта треба да уради оно што жели. Ми из оваквог разрешења не добијамо јасну слику о томе какви су заправо односи између ванбрачних супружника. Неколико пута у делу напомиње се да је Ричард старији од Берте, што може да нас наведе да помислимо да је самим тим мудрији, али да ли је он заиста мудрији или је само заљубљен у драгу Берту, да ли већ на почетку можемо закључити да је Џојсов јунак поистоветио љубав према својој ванбрачној жени са жељама њеног срца, или да је његова љубав у ствари једина и једнострана? У другом, можда психолошки најбурнијем делу, видимо најчуднији заплет. У другом чину Хенд, очекујући Берту у договорени сат, у ствари дочекује свога пријатеља Рована. Мирно, Рован објашњава своје сазнање о Хендовим покушајима да се удвара Берти, али је и сам прекинут када Берта покуца на врата. После разговора њих двоје Рован се враћа кући, остављајући жену саму са Хендом, који онда наставља са својим напредовањем ка Берти. Баш овде, у средишњем делу овога приказа, највише се можемо посветити разговорима, али пре свега разговору који воде очајни Ричард и узбуђена Берта. Роберт у разговору са својим пријатељем изговара: „Видиш, Ричарде, ти и ја се у овом тренутку налазимо пред одлуком необично важном за мој и твој живот, хоћемо ли прекинути са последњим обавезама према ономе што људи називају моралом”, а онда напушта сцену, остављајући Ричарда и Берту да воде један од најлепших љубавних разговора у светској књижевности. Угледавши Ричарда у Робертовој кући, Берту је излудео осећај страха и узбуђења, те она потом оптужује Ричарда и говори му: „Ипак си и ти као и сви остали мушкарци, љубоморан као и остали”; она очајава, поистовећује љубомору са губљењем њене личне слободе, али и сумња да је Роберт мрзи. Ричард онда сломљен, у жељи да оправда и себе и Берту, изговара реплику која ће одјекнути целим делом, али и одредити (и потврдити нама шта Ричард заиста мисли о љубави и слободи) идеју самог дела. Ова реплика одише шекспировском љубављу и она изгара све. Ричард казује: „Ко сам ја да бих се назвао господарем твога срца, или срца било које жене? Жудео сам за тобом, али не да би била моја у мраку поверења, већ у неспокојству живе сумње која наноси ране. Желео сам да те вежем за себе љубављу, а не ланцима, и желео сам да се сјединим са тобом и телом и душом у крајњој наготи… Берта, воли га, буди његова, предај му се, ако то желиш и ако то можеш”. Видимо да Ричард не жели да лиши Берту њене, већ и своју велику љубав према њој поистовећује са њеном слободом. После овакве реплике сваки крај другога чина је неубедљив, али с разлогом. Љубомора која је кулминирала током целе радње, ниске страсти између ликова, све то је нестало у пари једне овакве реплике. Из овога видимо да је Ричард прави љубавник шекспировског трагичног лика, у чему и јесте његова лепота. После Ричардовог одласка имамо једну врло неубедљиву сцену двоје неостварених љубавника, у последњим репликама Хенд се одушевљава Бертином лепотом и пита је: „Берта, да ли ме волиш?”, а Берта му објашњава: „Свиђаш ми се, Роберте. Мислим да си добар… Јеси ли задовољан сада?”.
Овакав неубедљив крај у ствари употпуњује лепоту прошле слике. На једној страни стоји мушкарац који искрено воли у сумњи и наготи, а на другој страни се налазе неостварени људи. Трећи чин је и даље под утиском краја другог чина. Берта се изјутра враћа кући, али тамо не затиче Ричарда. Очајавала је све до његовог повратка, када је покушала да оправда себе и своје поступке, говорећи да се ништа није догодило између ње и Роберта. Оно што се догодило између њих остаје неречено. Решење ове драме лежи баш у томе. Смисао сумње (и питања: да ли је уопште било ичега између Хенда и Берте?) то је расплет ове драме. На крају и сам Ричард ову сумњу види као једини начин да се сједини са Бертом телом и душом „у потпуној голотињи”. Оно што заиста може да заинтригира читаоце овде јесте начин на који су љубавници (и мушки и женски наравно) реализовани. Они су уједно верни у својој потреби да воле, али и неверни у жељи да буду слободни. Оно што је за Ричарда превара и извор боли, то је за Берту начин да докаже себи и другима своју слободу, али и Ричардову љубав, а оно што је Роберту издаја морала и издаја пријатеља, то је уједно за њега и остваривање његове дугогодишње жеље и остваривање једине среће, да буде са женом.
Савремена наука о књижевности, поред богате фабуле, у овом делу издваја и богате аутобиографске делове. Постоји очигледна паралела између ове драме и живота Џејмса Џојса, о чему је говорио и сам аутор. Нажалост, савременици Џејмса Џојса нису овоме придавали значај, док за нас ова сама драма може бити кључ за разумевање осталих дела Џејмса Џојса, али и живота овог писца. Џејмс Џојс и његова ванбрачна супруга Нора Барнакл заиста су живели у Трсту (у тадашњој Италији). У то време Џојс је говорио да он и његова ванбрачна супруга живе као изгнаници. Поред главних јунака, који су очито директна паралела са Џојсом и његовом супругом и остали јунаци су део Џојсовог живота. Роберт Хенд је јунак којег је Џојс изградио по узору на своја два блиска пријатеља из младости: Оливера Сент Џона Гогартија и Винсента Косгрејва. Исто тако, можемо рећи и да је његова јунакиња Беатрис изграђена по узору на једну Џојсову рођаку из Даблина, која чак носи и презиме као ова његова јунакиња (Елизабет Џастис). Нажалост, ова његова рођака преминула је 1912. Можда баш ови аутобиографски подаци објашњавају природу ауторовог љубавног живота и можда нам баш ови подаци открију нешто ново о Џејмс Џојсу. Узимајући у обзир све што је до сада речено, како о аутору тако и о самом делу, Овај приказ можемо закључити „великим питањем”, а можда баш неко будуће читање ове драме да и одговор на исто. Говорећи о овој драми, Фарел Џејмс је у Њујорк Тајмсу написао: „Велико питање које је Џојс покушао да искористи као основу за своју драму било је питање људске слободе и људског достојанства. Оно је изложено и фокусирано у смислу љубави и сексуалних односа.”
Страхиња Црнић Трандафиловић
Фотографије: Театар Вук