Нада у бесмртном безнађу (Никола Трифић)

ЊОЈ   А коме ако не теби? Којој јели да будем бор? Пред којом иконом да црн клекнем? Којем створу да будем створ?   За чију част да грешан страдам? И уз сунце младо за кога да зрим? Којем Богу да се пред нечастивим надам? Као река без ушћа и изгубљени песник, за кога мирно да течем, коме да пишем стих?   А коме ако не теби?! Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем – па се сетим да још могу да полетим и од грдног лудила још грђем дођем себи, па свет курвиних ћери и синова питам: А коме ако не теби?!   Срећо моја… Васкрсла надо у бесмртном безнађу, жељо прежељена. Коме?   Зар мутна вода у длан да ми спава? И ја жедан тебе с њом да спим? Зар са кујом неком колевку да стварам? Зар пред колевком празном анђеле да бдим?   Реци ми… Док ме још има, и док све што имам узалудно тоне. Док ме рђавог рђавији ломе, реци ми, мило моје, коме?   Коме сјајна звездо свих мрклих неба?! Слободо од неслободних сакривена… Ти, мирна луко, мојим бурама брањена. РАСПРОДАЈА   Распродао бих себе због тебе, дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах. Па кад ми жеља као ласта ка небу крене, мењам сав свој ваздух, за један твој дах.   Дајем боре које још немам… Бирам смрт рану, ако се мора мрет. Одричем се права да ходам и да сневам, … Настави са читањем Нада у бесмртном безнађу (Никола Трифић)