Олистај и веруј (Зорица Живановић)

Веруј   Како надјачати хук клетве што стуштила ти се над савијеномглавом? Како надвисити планину јалову, обраслу у бршљанотровни? Легла и сплетове сплете од сумње.   Подигни главу, усправи се,  још увек те роса умива бистрином.     Додирни на грудима место где још се чујеш, јави том гласу да образом ти се слило сунце. Пошаљи зраке у то мајушно срце и веруј.   Веруј да постојиш како би се у твојој љубави купале птице,  оне тек излегле што тек уче да дишу.   Веруј да постојиш због мирисног хлеба и трпезе штообиљем љубави мирише. Надвиси се, израсти, олистај и веруј да ти и ови редовилепше буђење пишу. Сјај ока   Омеђише ми плотом трновитим ширину којом сам даривана. Испредоше време и оплеше плетиво мало, тесно за мој осмех и моју слободу… Замаглише ми небо, замутише воду. Беласају се неки планински потоци, играју се. Још памте врело и шта бејаше жубор.  … Настави са читањем Олистај и веруј (Зорица Живановић)