Сећам се те зиме, давних деведесетих када си био војник. Како ми сада смешно изгледа слика свих оних које сам испратила у војничком оделу, а било их је доста.
Није било интернета, мејлова, порука преко мобилних телефона, већ су се писала писма. Низала се душа на парче папира.
О мојим друговима много новог сазнала сам баш тада, када би отворили своју душу у свом кутку у спаваони. Моје пошиљке биле су несвакидашње, уливале су неповерење, па су отваране врло пажљиво. Тако сам једном другу за Ускрс послала јаје. Упаковано у лепу кутијицу са машницом путовало је све до Пећи са упозорењем „ЛОМЉИВО”. Док су окупљени класићи нагађали шта је у кутији, мој друг је извукао кувано офарбано јаје са поруком и мало чудним мирисом. Другом сам слала ручно прављене коверте величине 10 х 5 цм, и данас смо у чуду како се ниједна није загубила. А тебе сам хтела да на неки начин мучим, па ти је писмо стигло као казна, исписано на новогодишњем балону. И данас се сећам како се смејемо док ти препричаваш:
– Отварам коверат, унутра наранџасти балон, гледам сувише ситна слова да би се са њега читало. Почињем да дувам, слова расту, а у мени страх да не пукне. Ако се то деси, никада нећу сазнати шта је писало на њему. Услед недостатка конца притиском прстију блокирам ваздух да не излази из њега. Али шепртљи попут мене то не успева из прве. Балон се измигољи и одлете на други крај спаваоне. Зачу се смех и понека псовка. Крећем испочетка и напокон читам речи песме које гласе овако:
„Сви ми, ма ко били, имамо бића која удишемо. Када нам она недостају, недостаје нам ваздух. Ми се гушимо, умиремо. Умрети због недостатка љубави, то је страшно. То је гушење душе.”
Никада не дозволите себи да изгубите душу. Љубави су пролазне, наћи ћете себи другу. А душа је једна и само ваша.
Аутор: Необична девојчица
Насловна фотографија: Unsplash