Српска традиција је њена сапутница, инспирација и учитељица… Крените на несвакидашње, књижевно путовање у прошлост и откријте један древни свет посут пепелом заборава, који се кроз стихове младе песникиње изнова открива пред вашим очима и уздиже попут митског Феникса.
У Књижевно-меморијалној поставци Сремац/Миљковић у Нишу организовано је поетско вече за све љубитеље поезије и културе. У оквиру националне недеље музеја, Музеји за 10 која је ове године била одржана под слоганом Будућност традиције, поезију је читала наша ауторка, песникиња и књижевна критичарка, Милица Миленковић. Овај значајан догађај био је повод књижевног разговора са младом песникињом која својим стиховима оживљава прохујала времена.
Како се осећаш као песникиња, пореклом из ових крајева, којој је припала част да буде домаћин вечери на овако значајној манифестацији?
Мени је част што сам позвана да представим своју поезију у оквиру концепта који носи назив Будућност традиције. Познато је да се у свом песништву бавим традицијом те је и моја нова збирка песама Испоснице у складу са таквим темама. Мотиви којима се бавим у својој поезији, почев од прве збирке песама Мање од длана где сам писала о обредним хлебовима, до новообјављених Испосница где се бавим записима и белешкама са маргина светих књига из периода од XII до XIV века и Записом Војсила Граматика из 1279. године, занимљиви су из угла савременог песника с обзиром на то да постоје само у литератури. Дакле, то је тај један литерарни опсег мога интересовања и онога што је препознато у песништву као једна другачија линија савременог певања младих песника, а што ми је омогућило да будем вечерас део будућности српске традиције.
У чему се огледа привлачна моћ прошлости која те дозива, па пишеш о ономе што је некада било, а чега нема данас?
Ваше питање је уједно и одговор. Управо то што наша културна прошлост живи једино у литератури. Запис Војсила Граматика и обредне хлебове можете пронаћи једино у књигама из етнологије и културологије. Наведено постоји искључиво у тексту, али не и у ововременој пракси нашег народа, те је мени заправо то и занимљиво. Бавим се темом писања и писарима у свим временима, па и нама, песницима данас, кроз једну другачију визуру и поставку света. Дакле, почињем од онога што ме интригира из прошлости баш зато што је заборављено и што није део нашег савременог искуства, али јесте један врсни сведок о култури и цивилизацијском поретку нашег народа. Стога, у својој поезији постављам питање какви смо данас, да ли можемо из те прошлости научити нешто и шта је то што можемо научити.
По твом мишљењу, можемо ли научити нешто из древне прошлости?
Сасвим сигурно да можемо. Писари које спомињем, који су морали у целом средњем веку, да преписују једне исте књиге, нису смели да напишу ништа своје – у оквиру и под контролом закона морали су да испуне белину пергамента задатим писменима. Онда у једном тренутку они не могу да поднесу своју емоцију па је износе на папир и записују неку белешку на маргини. То је оно излажење песника, писаца, писара, наших предака, из тог неког задатог оквира, а чини ми се да баш у тим белешкама можемо да препознамо емоцију људи и малог човека на вратима велике историје. Чини ми се да је то добра поука за све нас који смо овде данас да мало више пажње обратимо на људскост и на оно што смо ми као људска бића, а не на неке ствари које измичу нашој контроли, као што су историја, власт, држава и томе слично. Свакако ми смо део тога, али имамо и своје мале личне светове. Говорећи о њима, ми говоримо о путоказу наших колективних кретања. Самим тим и на тај начин поезија постаје ангажована и одговара на питање шта можемо научити из далеке прошлости нашег народа и где се то сусреће са модерним светом данашњег човека.
I
Писмена што вековима ишту тишину
и васељенске бестелесне песме памте,
спустају бесмртну искру у смртну прашину
док воштанице и кандила у испосници пламте.
Поета нагнут над књигом небеса
као Нарцис у води кад огледа лице,
тражи одраз лепоте телесних словеса
пером стрешеним са крила јорданске голубице.
Крв његова из надеждне мастионице
по разапетој кожи капље слова,
он је граматик и чатац испоснице
века у пустој ноћи неумитног лова
луча животворних што би да га поведу
и знају Слово из пепела да узведу.
Сонет преузет из збирке „Испоснице“, Бранково коло, Сремски Карловци, 2019.
Интервју радила: Јелена Јоцић