Четвртак, 3. август 1854. године.
„Морска Девица” секла је површину непрегледног океана остављајући иза себе само реп узбуркане воде и покоје одбачено буре са брода које је остајало да плута не знајући колико је мало у погледу на океан око себе.
Чудно је било писати дневник. Да ли је ово био добар и ваљан почетак једног или само китњасто описивање трговачког брода који плови океаном? Баш због овога никад нисам водила дневник, Алане, збуњује ме то које мисли треба да оставим по страни, а које да унесем у њега. Надам се да ћеш се смејати овим записима кад будемо заједно седели заваљени у тршчане столице крај плаже на Хавајима. Да, то треба поменути у оваквим записима, ваљда је суштина дневника документовати догађаје. Пре четири дана, 30. јула укрцала сам се на једрењак по имену „Морска Девица” који је пловио из Сан Франциска на Хаваје. Капетан ове једрилице господин Еванс рекао је да ћемо на Хаваје стићи за две до три недеље, што значи пре краја августа. Надам се да ти у међувремену нећеш бродом кренути натраг. Хаваји би требало да су прелепи у ово доба године. И даље нисам сигурна шта треба написати, али ваљда ћу почети од данашњег дана. Ипак, морам да напоменем да је разлог зашто почињем данас да пишем, а нисам првог дана путовања, тај што је ово најдосаднији дан од почетка пловидбе. Првих дана док смо пловили дуж обале ка Лос Анђелесу и Мексику панорама је била предивна. Разна насеља и предели западне обале Америке скретали су ми мисли са свега осталог. Само је та мисао да морам да те сустигнем, нађем и да те видим остајала. Рећи ћу ти и овде, није фер да се тако поступа са вереницом, ма није фер поступати тако са било киме коме је стало до тебе. Отпловиш на брзину, без било каквог објашњења, и не пошаљеш ниједно писмо од тада. Само ме је твоја еуфорија и тај поглед пун наде када си испловљавао уверавао да то мораш да урадиш. Објасни ми шта је значило оно „морам да се уверим да је стварно тамо”? А онда месец и по дана по твом одласку добијем кратко писмо од, како је сам нагласио у истом, твог искреног пријатеља и сарадника господина Аола. Једном си ми прозборио о њему, као о вредном човеку који ти је на Хавајима увек био од помоћи, али ништа више од тога. Зато је ово писмо и изазвало немир и стрепњу у мени. Господине Алане Палмеру, кад ово прочиташ мораћеш добро да објасниш своје поступке. Тај господин Аоло ноншалантно ми јавља да твој брод још увек није стигао на Велико Острво, да шаље писмо да потврди да си кренуо и да му прималац писма објасни ако је било неких застоја у пловидби. Баш тако сам ја сазнала да си ти ко зна где на Пацифику. Једва чекам да те видим, ма где био, а део разлога је и то што очекујем нека објашњења. Већ могу да замислим да ћу те пронаћи на неком од неистражених острва, како си удубљен у испитивање неких прашњавих посуда ко зна ког племена које је ту живело пре ко зна колико година и како се смејеш и одмахујеш главом гледајући у мене док прелазим преко пешчане плаже и намрштено гледам у тебе. То би било красно, али ипак стрепим. Ова реченица је чудна. Мислим да је овај дневник чист промашај.
Ипак, вратићу се на описивање овог путовања, тачније данашњег дана. Једино што се у овој непрегледној плавој пустињи може видети је још и више плаветнила и таласа. Наша „Морска Девица”, која плови поприличном брзином, и даље оставља утисак као да је само један једини лист на површини језера. А тек тишина, тишина отвореног мора, тако је заглушујућа. Још јој доприносе и монотоно хучање ветра и вода која запљускује стране нашег брода. Само је понекад разбијају људски гласови које чујем око себе. Посада овог брода и сама палуба за мене су једина цивилизација. Нема ничег сем тог парчета дрвета на коме се одвија цео наш свет. Морнари су јутрос бацали мреже баш када сам доручковала са капетаном Евансом. У поређењу са твојим причама о морнарима, он је један веома фин капетан. Да, сви они су мало неотесани, и чудно се понашају у мом присуству. Добро, није било других жена на броду, па ми је то јасно, али до сада је путовање са њима било угодно. Капетан Еванс је додуше био веома строг према својој посади и није трпео било какве неприкладне коментаре упућене мени, и некако се, чини ми се, својски трудио да их не видим само као неваспитане морепловце који немају ни трунку пристојности, већ као поштене људе. Зато је најлакше било причати са господином Хиксом. Био је то старији морнар, са седом косом и брадом, који као да је увек чкиљио у даљину када би се запричао. Изгледа да је у младости радио на имању неког богаташа и видело се да је имао манира. Због тога се није толико устручавао да разговара са мном. Волео је да објашњава ствари које се дешавају на броду, разне појединости које су морнари изводили, тако да су ми разговори са њим били веома пријатни. Причао је о подизању једара, хватању ветра и свим тим тако практичним стварима, о којима никад нисам размишљала док сам путовала бродом. Додуше, када сам ја њему објаснила зашто се сок лимете и шећер додају руму који они пију док су на пучини, и објаснила му ствари које сам радећи у апотеци научила, он је био више него фасциниран. Одмах те исте вечери довео је двојицу морнара, који су имали неке ситне повреде коже од конопца и рада на палуби, јер је господин Хикс, како сам касније схватила, мене већ уздигао у чин лекара и претпоставио да ћу им помоћи. Ха, када би то била истина! Када бих и ја кренула стопама Елизабет Блеквел. Прва жена доктор у Сједињеним Државама, то тако добро звучи. Било би лепо упознати је једног дана, а још боље радити са њом. Опет сам одлутала. Помагање морнарима, који су увек имали својих проблема, добро ми је дошло да одагнам мисли од неизвесности овог путовања. Баш сам пре овог покушаја писања дневника то и радила. Додуше, више сам покушавала, као и са дневником. Наиме, један од морнара, господин Велс, који је јутрос ишчашио раме које сам ја, уз помоћ господина Хикса, намештала, одбијао је да мирује и да престане са радом. Чак му је и капетан наредио да данас одмара, али је Велс само одмахивао главом и причао да се Кауи неће снаћи на предњем једру без њега. Нисам разумела све што се дешава на броду, поготово све њихове односе, али ми је било јасно да овај човек осећа дужност према свом послу. Ево баш сада их чујем из потпалубља како извлаче мреже на палубу и како довикују наредбе једни другима. Отићи ћу да видим каквим јединственим створењима нас је море данас даривало. Наставићу касније, надам се са новим интересантним детаљима свог путовања.
Касније тог дана.
Управо гледам последњу реченицу коју сам написала и помало је смешна. Има неколико интересантних и чудних ствари које су се данас догодиле. Прво ћу описати данашњи улов, како сам већ наговестила у претходном запису. Када сам изашла на палубу брода, већ су се морнари окупљали око мрежа које су биле извучене и, како сам могла да видим међу њима, скроз пуне. Приближила сам се док су они већ размотавали једну од мрежа и вадили рибу, али друга мрежа, око које се већина људи и окупила, привукла ми је пажњу. У њој се замотано дебелом струном налазило нешто што је личило на човека. Млади Хавајац, чије сам име већ поменула, Кауи, стајао је крај мене када сам се приближила да боље погледам мрежу. Неколико морнара је већ разгртало мрежу покушавајући да размрсе људско тело које се било умотало у њу. Да, то је било тело неког морнара, како ми се чинило по одећи и изгледу. Господин Хикс, као први официр палубе, издавао им је наређења и покушавао да разазна лице човека.
– Милфорде, пази на тело, немој тако да вучеш ту мрежу! Пресећи ће му руку та мрежа. Полако, господине Мункс, знам да је ваша снага далеко чувена, али ништа нам неће значити ако му се мрежа усече у лице и скроз га упропасти. Кауи! Приђи, момче, помози овој двојици.
Тако је отприлике текло издавање наредби господина Хикса, међутим, баш код овог последњег било је и застоја. Тај препланули младић, Кауи, чије су црте лица тачно показивале да је један од урођеника са Хаваја, није ни по цену главе хтео више да се приближи. Разрогачених очију гледао је у тело и нешто мрмљао. Била сам довољно близу да чујем реч коју је понављао, али нисам могла разумети шта она означава.
– Куал’акаи. Куал’акаи… – Док је младић то понављао и одмахивао главом, господин Хикс је само подизао тон, и већ кренуо да прети.
– Долази овамо, дечко, и престани с тим баљезгаријама, да те ја не бих довукао овамо. Добро! Наредна два дана под палубе је твој. Хоћу да се цакли. Сад, Луисе, мани се те друге мреже и долази овамо! – тако се млади Кауи, који је стајао крај мене, окренуо, промрмљао да му неће бити жао да проведе дане на коленима док год не мора да додирне то у мрежи.
Читав тај догађај био је помало чудан, па сам, чим су морнари размрсили тело настрадалог из мреже, одмах пришла како бих га прегледала. Изгледало је као да се удавио, кожа му је била подбула и већ почела да се мења због времена које је тело провело у води. Одећа му је била слична као код једног од мојих сапутника, морнарска, веома једноставна. Имао је белу кошуљу која је у међувремену попримила неку сиво-розе боју, јер је у пределу стомака била скоро скроз црвена. Била је натопљена крвљу, пре него што ју је вода, у којој је тело провело последњих неколико дана, испрала. То сам барем могла закључити по расекотини на стомаку овог човека. Била је око 6 инча дугачка и нисам била сигурна чиме је била нанета. Сем тога, имао је браон панталоне са подвијеним ногавицама и био је бос. То је било све што је имао на себи. Мало сам зазирала од тога да га погледам у лице. Баш тада је господин Хикс казао да ово није призор за једну младу даму, али сам само одмахнула руком и рекла му да мисли на себе. Био је сав зелен у лицу. Изгледа да му боравак на мору није припремио стомак за овакве призоре. Што је помало било чудно. Да, вратићу се опису тела. Када сам га погледала у лице, није ми изгледао нимало познато. Било је то лице опрљено сунцем, обрасло у браду. Баш какво би очекивали код морнара. Коса му је била слепљена уз лице, мада ми ништа од тога није давало неке нове информације. Очи су му биле мутне, поглед празан. Барем једно око које је било окренуто мени. Онда су господа Милфорд и Луис окренули тело, како би извукли мрежу испод њега и тад сам угледала друго око. Ево, и сада ме подилазе жмарци. Било је црвено, и изгледало је као да гледа право у мене. То наравно није било могуће, али било је некако непријатно. Наравно, знам, Алане, знам да ћеш рећи: „Мери, то је само зато што је у рожњачи било крви” и да је око почело да се распада. То сам и ја сама закључила. Ипак је било чудно. У том моменту, било ми је доста тог погледа, јер су и остали морнари почели да се окупљају око нас. Па сам устала, помало разочарана, јер нисам много тога сазнала и кренула сам ка капетану, који је стајао на огради горње палубе и гледао у мом правцу. Ни он није имао шта више да дода, кад сам га на пола главне палубе сусрела и стајала крај њега док је он проучавао тело. На крају је само закључио да је вероватно жртва неке незгоде на неком броду који је прошао овуда, јер није веровао да у близини има пирата. После сам, већ мало раздражена тиме што нисам могла да сазнам ко је тај човек, стајала тик уз ограду поред прамца и гледала у плаву даљину испред нас. Овај човек, ког су извукли мрежама, у овом тренутку био је једини доказ да поред нас постоји још људи. Све око нас било је море и простирало се унедоглед. Алане, само хоћу да те што пре видим. Барем само зато да, кад се будемо враћали назад, нисам усамљена у овој воденој пустињи. Остатак дана био је прилично досадан. Сви су говорили о том морнару, питали се ко би могао бити и с ког брода. Само је Кауи, тај чудни младић, непрестано гледао преко ограде у воду и мрмљао неке неразумљиве речи кад год бих прошла крај њега. Касније сам вечерала са капетаном, који ми је навео имена неколико бродова за које је знао да су пре нас прошли овом рутом, и као и остатак његове посаде покушавао да докучи ко је био тај човек. Вечере с њим биле су пријатне, мада не пријатељске, јер се увек држао по страни и покушавао само да испадне што љубазнији. Нисам од њега могла да сазнам просте ствари везане за живот морепловаца, као што је био случај са господином Хиксом. И најзад, након вечере вратила сам се у своју кабину и кренула да пишем ово. Како се уопште завршавају дневни уноси у дневнику, Алане? Послужиће једноставно:
Пишем ти сутра.
Ноћ.
Морам ово да запишем овде. Сањала сам грозан сан. Тело човека кога смо данас извукли из воде ипак је оставило јачи утисак него што сам мислила. Не желим да пишем о томе, али морам да схватим зашто ми се те ствари враћају назад у ум. Прво чега се сећам је како стојим на палуби Девице и гледам у малу рибу која се праћака на даскама крај мојих ногу. Палуба је празна, чини ми се да је сумрак, али да су звезде ипак видљиве. Риба ми привлачи пажњу, и мислим да је у том тренутку сажаљевам, али онда погледам у њено око и од тог тренутка све се дешава истовремено, или се мени тако чини. Истовремено ме крваво црвено око те рибе гледа, имам осећај да ме гледа стотинама очију исте гримизне боје и продире дубоко у мене. Тад видим човека из мреже, како надувеног лица и мокар до коже иде ка мени тетурајући се. Очи су му исте, као код рибе. Тад крајичком ока примећујем свеприсутно црвенило на крајевима свог видокруга. И баш пре него што сам отворила очи и пробудила се осетила сам ту језу. Поглед ми је био прикован за човека који је гацајући корачао ка мени, али осећала сам да ћу умрети од страха ако скренем поглед са њега и погледам ка хоризонту. Тај поглед и сад осећам на себи, као да ме гледа безброј очију. И онда сам се пробудила.
Не, нисам вриштала, Алане, знам да волиш да се шегачиш са таквим стварима. У ствари и не знам да ли ћу ти показати ово.
Размислићу.
Петак, 4. август 1854. године.
Данашњи дан почео је прилично досадно. Већ пети по реду како гледам јутарњу рутину морнара и њихов посао на броду. Извинила сам се капетану Евансу и одбила његову понуду да доручкујемо заједно у његовој кабини. И даље ми није било добро. Ноћас нисам ока могла да склопим, али сам такође избегавала да изађем на палубу по мраку. Тек сам пред јутро поново мало одремала. Ипак, јутро је протекло у неодређеном посматрању пучине и зујању мојих мисли које су се због моје неиспаваности саплитале једна преко друге. Пре ручка обишла сам неколико морнара који су покварили стомак. Изгледа да се нека храна из залиха већ покварила или су је покварену укрцали на брод. Господин Хикс још увек није пронашао шта је тачно у питању. Тако да нам је ручак који је уследио био оскуднији и направљен само од састојака за које се тачно знало да су потпуно у реду. Баш пре једног сата изашла сам на свеж ваздух и сада на горњој палуби крај кормила седим и смишљам шта је вредно овде записати.
Изгледало ми је као да су морнари заборавили на јучерашњи сусрет (јутрос ме је господин Хикс обавестио да су том човеку приредили праву поморску сахрану, и како он није хтео тиме да ме оптерећује) и сада су настављали са својим тешким радом у одржавању брода и његовог сталног хрљења ка Хавајима. Ка теби, Алане. Добро, нису баш сви потпуно заборавили. Кауи, морнар кога сам јуче споменула и даље се понашао чудно. Клонио се свих осталих, нон-стоп је запрепашћеним погледом гледао ка води кад год би брод ударио у нови талас и неретко прилазио до ограде брода и вадећи неке ситнице из џепова бацао их у море. Нисам му прилазила. Да, занимало ме је шта он то ради и каква је суштина свега тога. Ипак, ноћашњи сан и сва та нелагода коју је он изазивао била је довољна да одустанем од разговора са њим. Додуше, већи део дана и нисам била у прилици јер је подизао и усмеравао једра, верући се високо ка небу. Управо сад је направио паузу како би се спустио до палубе и опет нешто даривао мору преко ограде. Чудно. Превише пута сам овде записала ту реч.
Нећу више о томе. Хтела сам да те мало боље упознам са посадом, али сад кад размислим о људима са којима сам причала, схватам да су они мени занимљиви јер око мене нема других. Вероватно си и ти на путовањима упознао људе о којима ми ниси причао, јер када си ступио ногом на копно после дугих пловидби свет је постао много већи. Мрвица човечанства која је један једрењак више није била најбитнија. Мирно плаветнило Пацифика толико је празно да већ осећам како чезнем за копном. Свет је само ова ветром ношена барка која хрли теби у сусрет, свим срцем се надам. Алане Палмеру, шта све нећу урадити само да будем сигурна да је твоја луда глава и даље на тим раменима. И да је тај нос и даље прашњав, умазан неком прастаром прашином, и да си жив.
Овај дневник је потпуни промашај. Због ових записа само ми још више недостајеш, и желим да се ова пловидба што пре оконча.
Ноћ.
Опет исти сан. Овога пута хтела сам да видим шта се крије на хоризонту, али сам се поново пробудила. Нови детаљ кога сам се сада присетила је то неко дубоко тутњање које сам осећала у стомаку. Мислим да је то било између сна и јаве. Ритмично, као ритмични ударци у истим интервалима. Као откуцаји. Нисам сигурна шта је то било и да ли је само моја уобразиља, односно последица мојих снова. Необична су та сећања на ободима јаве, где се сан меша са њом.
Кад сам већ била свесна, изашла сам на палубу. Морала сам, у мојој кабини било је превише загушљиво. Међутим, ноћни поветарац, који у ово доба године није био уопште свеж, није много помогао. Мирисао је на море, као и све остало. Док сам пролазила крај главног јарбола, ходајући ка прамцу брода, видела сам да је Кауи тамо. Приђох му, и тај кратки разговор текао је отприлике овако:
– Добро ти вече, Кауи. Не можеш да спаваш? – иако нервозна, покушавала сам да звучим ноншалантно.
– Добро вече и вама, госпођице Ендруз. Не спавам већ две ноћи. Као ни ви изгледа. – Окренуо се, испитивачки се загледавши у моје очи. Очекивао је да наставим.
– Ха, изгледа да сте ме посматрали. Имала сам неке необичне снове. Ништа више од тога – покушавала сам да некако окренем тему ка ономе што је радио целог данашњег дана, али нисам била сигурна како. – Море је мирно ноћас, зар не? Можемо ли да престанемо са персирањем, ионако смо сличних година. Ти си, претпостављам, одрастао на мору?
– Јесам, зато и знам да треба да се чувамо. Пловимо преблизу. Ваши и моји снови су доказ за то. Куал’акаи је близу. Мрзим кад капетан плови овом рутом. Боље је да изгубимо ветар него ово. Много смо близу – рекао је то већ окренувши главу и гледао је ка хоризонту који се спајао са ноћним небом.
– Шта је Куал’акаи? Кауи, можеш ли то да ми кажеш? – рекла сам то док сам се ослањала на ограду крај њега.
– Не знам како то да објасним на вашем језику. На твом језику. То је сва вода око нас. Како кажу ваши људи. То је океан. Али није само то. Има средину. Није лако то објаснити. Е пуле но ке каи маикаи. Пуле и ка Куал’акаи. – Нисам разумела ове последње речи, сем тог имена. Па је он додао: – Молите се, госпођице. Молите се да не отпловимо у Куал’акаи.
– Нисам баш најбоље разумела. Океан је жив, има средиште? – желела сам да кажем како је све то чудно, али нисам хтела да увредим њега и његову културу. Па сам одмахнула руком и рекла: – Помолићу се, а знам да ћеш ти са осталом посадом успети да нас доведеш до Хаваја. Хвала ти што си ми и оволико рекао.
– Морам да идем. Дајте поклон мору, госпођице. Само нас то може спасти – рекао је то, као да је само желео да ме се отараси, иако ни у једном тренутку није био непристојан, и онда је само климнувши главом отишао ка средини брода. Ја сам остала да гледам ка пучини која је изгледала као да наш брод плови непрегледним небеским пространствима, мимоилазећи се са милионима изолованих звезда на свом путу. После сам се вратила у своју кабину у потпалубљу.
Овај сусрет са њим био је доста чудан. Ево опет те речи. Па сам тако морала да запишем овај разговор. Надам се да ће нам он једног дана бити предмет забаве и добронамерног исмевања.
Пишем ти сутра.
Недеља, 6. август 1854. године.
Ипак нисам писала јуче. Мислим да нећу више писати после овог. Јучерашњи дан био је прилично напет. Облаци су нас целог дана пратили, и капетан Еванс терао је своје момке као да се тркамо са олујом која нас је сустизала. И даље је било топло па се и у ваздуху осећала та тежина пре кише. Кауи је стално понављао да смо преблизу, чак је једном током данашње смотре након доручка убеђивао капетана да окренемо брод и запловимо у сусрет олуји. Огромна свађа је ту испала, и капетан је Кауија разрешио сваке дужности и наредио му да се не меша ни у чији посао, већ ако хоће да блене у воду, то ради не сметајући осталима. Чула сам такође од господина Хикса да људи имају лоше снове последњих дана. Мислила сам да би то могло да има везе са мојим сновима, и оном разговору са Кауијем, који као да је знао за моје снове. Та олуја нас је на крају сустигла, тако да ево већ скоро сат времена покушавам ово да запишем, док се све у мојој кабини љуља и прети да ће се измешати. Мој стомак је исти. Само има још нечега. Оно дубоко и монотоно лупање, које се појављивало у мојим сновима, више нисам сигурна да је само у њима. Мислим да се чак и мој ум игра са мојим чулима. У стомаку осећам откуцаје у интервалима од неколико минута. Као неко преспоро срце које куца. О сновима више не могу да мислим. Нисам могла да им побегнем, па би их се, сваки пут када бих јуче села да запишем шта овде, сетила и морала да затворим дневник. Вероватно ћу данас остати у својој кабини. Господин Хикс је долазио да види како сам и упозорио ме да је на палуби све мокро, клизаво и да нас ударају јаки ветрови, па не би требало да излазим. То ме је подсетило, ти си увек говорио како је у ово доба године море ка Хавајима најмирније, и како олујна сезона стиже тек у другој половини лета. Тога се сећам. Изгледа да нисмо могли да је престигнемо или је решила да почне раније. Сваког часа стрепим да ће се „Девица” окренути наопачке када осетим удар таласа у труп брода. Не могу ни да замислим какав је осећај ходати по палуби по оваквом времену. А тек на прамцу, са кога Кауи већ два дана није силазио, и стално понављао изнова и изнова. Он ме највише плаши. Алане, одвући ћу те ако треба силом до олтара кад се вратимо кући. То ти обећавам! Све дневне новине ће писати о томе. Само да нам „Девица” извуче живе главе из ове олује. Не могу више да пишем од љуљања брода и сталног подизања и спуштања, као да сам једрењак поскакује с таласа на талас.
Надам се да ти овај покушај вођења дневника није само смешан, Алане.
Касније.
Не знам ни сама зашто ово пишем. Изгледа да сам се мало привикла. Каква иронија, у поређењу са крајем претходног уноса. Само хоћу да запишем да су снови и спавање најгора ствар, поготово на мору, у кабини која се љуља и стомака чији ћу садржај избацити сваког тренутка. Откуцаји су се мало убрзали, али и даље нисам сигурна да ли су стварни. У сновима су ми јасни, као и милиони скерлетно црвених очију које ме посматрају шта год радила. Оне описе којима је млади Хавајац покушао да ми дочара тај КУАЛ’АКАИ нисам могла да заборавим. СРЕДИШТЕ МОРА. КУАЛ’АКАИ. ПУЛЕ И КА КУАЛ’АКАИ. КУАЛ’АКАИ.
Откуцаји
Исцепала сам последњу страницу дневника. Не знам шта ми се ово дешава. Не могу више да верујем свом писању. Чак и у мислима чујем те шапате које не разумем. На ивици сам да их разумем, али остају иза свесних мисли. Бацила сам дневник на под и истрчала из загушљиве кабине. Откуцаји у мом стомаку, у самим даскама пода убрзавали су се, и могли осетити на сваки минут. Јурила сам ка степеницама које су водиле на палубу. Морам напоље. Отварам врата потпалубља и дочекује ме киша. Ветар ми удара лице, ветар пун морске воде. Хладно је и брод се љуља до крајњих граница. Гледам у олујно небо и блиске одблеске муња. Таласи се дижу изнад нашег једрењака и прете да га прогутају. Држим се за ограду и несигурно покушавам да кренем ка палуби, али ме наредни талас обесхрабрује и само се још више укопавам овде и чврсто држим за дрвену ограду. Склањајући косу са лица, која је већ била мокра и умршена ветром, видим огромни талас који иде ка нама. Чини ми се да је жив, као да жели да нас прогута. Као да у њему има нечега. Видим Кауија на самом прамцу брода, у последњем тренутку пре него што ме талас баца на под палубе, и њега више нема. Талас га је пребацио преко ограде у воду. Људи се довикују, покушавају да држе смотана једра и држе се да их вода не однесе. Ја се придижем на ноге. Нема га више, гледам преко ограде покушавајући да га пронађем. Неко виче: „Човек у мору!” а за њим и још њих понавља ову реченицу. Површина узбурканог мора спаја таласе једне у друге и ништа се преко ограде не да разазнати. И даље осећам откуцаје, или их чујем? Сада су бржи, неколико у минути. Држим се свом снагом док таласи ударају у брод. Онда осетим како ми ослонац измиче кад у брод удара нешто огромном силином и вода следећег таласа ме одбацује преко ограде, док моје руке грчевито покушавају да ме задрже, али не успевају. А онда пљусак и тишина.
Откуцај!
Давим се, вода ме прождире и таласи ме бацају час на једну час на другу страну, док испуштам ваздух из уста у ковитлацу балончића.
Тишина…
Тако сам лака, полако клизим, све око мене је црно. Очи су ми изгледа затворене. Осећам се спокојно. Тонем дубоко. Дубоко у мрак.
Откуцај!
Поново отварам очи, давим се и док ме таласи бацају видим глатко тело крајичком ока. Сиво је и огромно, сеже ван граница мог погледа. Шапати постају јаснији и разазнајем прву реч. Куал’акаи. Следећи талас ми потапа главу и баца испод површине.
Тишина…
Тако је лепо бити у бестежинском стању. Пловити у бескрајном мраку. Срце се успорава и смирује. Лака као одбачено буре у мору.
Откуцај!
Отварам очи и видим репно пераје, веће од читаве „Девице”. Нечега има испод мене. Покушавам да гледам доле, док се шапати у мом уму појачавају и не могу да мислим ни о чему другом. А онда око. Огромно црвено око које ме прождире својим погледом. Толико велико да сем њега нема ничег другог. Ноге су ми утрнуле. Трнем цела и не могу да одржим очи отворене. Само једна мисао. Куал’акаи.
Тишина…
Тренутак траје вечност. Ништа не постоји. Толико сам дубоко да је све пригушено, чак и само постојање.
Откуцај!
А онда огромна чељуст и хиљаде зуба…
А онда вечна тишина…
Никола Ђорђевић
Илустрације: Unsplash