„Ja sam šmeker-devojka, imam perorez u džepu i žice u brusthalterima” reči su iz pesme Radmile Petrović, mlade pesnikinje o kojoj danas pohvalno govore mnogi kritičari poezije, a čiji stihovi ruše sve stereotipe i predrasude, obnažuju istinu i progovaraju u ime potlačenih, zbog čega se ona dopada i onima koji nisu ljubitelji ovakve forme pisanog izražavanja.
Mnogi bi rekli da je njena poezija „prava” zato što vapi iz napaćenog srca; ona je još uvek sveža rana koja krvari i boli, sa ciljem da opomene. Da je ovo zaista tako, potvrđuje i Radmilina životna priča, koja ju je motivisala da se jednog dana stihovima bori za sebe i za sve zarobljene okovima rodnih stereotipa, koji dominiraju u našem društvu. Rođena je 1996. godine u Užicu, a odrasla je u Stupčevićima. Stihovima je počela da se izražava zbog usamljenosti nakon odlaska sestara na fakultet.
„Poezija je deo moje sudbine. Došla je po mene da me iz tog sveta izolacije, kulture ćutanja odvede i pokaže mi da postoje nekakve drugačije kulture i neki slobodniji svetovi. Kada su sestre otišle na fakultet, a roditelji su bili odsutni iz kuće jer su se bavili poljoprivredom, počela sam da pišem. Otvorila sam sestrinu čitanku i videla pesmu Miodraga Pavlovića; nisam ništa razumela, ali mi se nešto svidelo. Poezija me je zvala kao neka sirena, ali ne da me ubije, nego da mi da sreću i slobodu.”
Prvu zbirku poezije, Miris zemlje, objavila je 2014. godine kao laureat 42. Limskih večeri poezije, drugu zbirku, Celulozni rokenrol, godinu dana kasnije, kao pobednica poetskog konkursa „Desanka Maksimović”. Njena treća zbirka, Moja mama zna šta se dešava u gradovima, zbog svoje sadržine privukla je veliku pažnju.
„Moji stihovi su moja pobuna, moja želja da iskažem neke svoje emocije u društvu u kome je sramotno iskazati emocije i nije u skladu sa društvenim pravilima. Ja ih nudim otvorenih ruku, pitajući druge ljude da li oni osećaju isto. Želela sam da izborim pravdu za sve tatine ćerke, sve one žene koje su kao i ja rođene kao treća ili četvrta devojčica u porodici i koje su vremenom shvatile da su roditelji razočarani zbog njihovog rođenja, jer su želeli muškog potomka. Šta god da su u životu uradile, znale su da neće biti dovoljno da roditelji budu srećni. Bila sam tužna, nisam mogla da promenim pol. Na podsvesnom nivou to utiče na vas i onda sam ja bila devojčica muškarača. Sve što devojčice ne rade, poput vožnje traktora, interesovanja za avione, kamione, bilo je u centru moje pažnje. Dobijala sam poruke da to ne treba da radim, zato što sam žensko. Na selu ste drugačiji jer želite da iskažete emociju, a svi vam brane. Stihovi su moj način da kažem, moj revolt je da sve kažem.”
Predstavljajući svoju poeziju, shvatila je da je zanimljiva ljudima i da su joj veoma zahvalni oni koji ne mogu tako hrabro da progovore i na papir otisnu reči napaćene duše – poput majki ženske dece ili ćerki koje su treće, četvrto ili peto žensko dete u porodici. Radmilina poezija zapravo je životna borba za razbijanje rodnih stereotipa, koji su postali tradicija srpskog sela i govorenje o temama o kojima se ćuti.
„Potiskuje se ženskost koja ima poziciju inferiornosti, što je sprečilo mnoge žene da dožive njenu punoću. Ženskost je jedan od principa da osoba treba da uživa u onome što joj je priroda dala u ženskosti, kao što muškarci treba da uživaju u muškosti. Ono što se dešava jeste to da se rađaju tatini sinovi – žene koje usvajaju muški princip da se ne bi osećale inferiorno. One usvajaju nešto što nije njihovo, a ono što je njihovo blago ostaje, nažalost, u senci. Zato i muškarci i žene pate, ne mogu da razviju svoje potencijale, već uzimaju nešto tuđe, što nije u skladu sa njihovom prirodom, samo zato da bi imali neku vrstu društvene potvrde.”
„Mama tata šta mislite možda ste plastičnim pištoljem kojim mi nikad niste dali da se igram ubili devojčicu koja se rodila”
Ključ za rešenje ovog problema koji tišti srpsko društvo nalazi se u rukama majke. Ona je ta koja je, kako pesnikinja kaže, vaspitavana da bude potčinjena muškarcu, pa je tako vaspitavala i svoju žensku decu. Međutim, to mora sada da se promeni.
„Majke to treba da promene, da svoju decu gledaju podjednako; da ne zahtevaju od ćerki da pospremaju za sinovima, već da prosto kažu da podjednako i muškarci i devojčice mogu da se igraju lutkama. Ne možete sprečiti nikoga da bude ono što jeste po svojoj prirodi; tako da treba ljude pustiti da žive u skladu sa svojom prirodom i ne treba ih zbog toga diskriminisati.”
Posebno oni koji komentarišu njenu treću zbirku, Moja mama zna šta se dešava u gradovima, govore o naslovu koji je veoma neobičan.
„Mami sam dala centralno mesto u naslovu, ali ona nije toliko prisutna u mojoj zbirci. O njoj se ne govori mnogo, zato što se ni o ženama ne govori mnogo. U naslovu je smešten i ironijski deo, jer je moja majka imala, kada sam polazila da studiram, neke komentare kako i od čega da se čuvam u velikom gradu, a ona tamo nikad nije prenoćila i ne može da zna šta se u gradovima dešava, jer je ceo život provela na selu.”
„Moja mama nema sina da je zaštiti razumno je bilo jedino napustiti nas naopako, mama, šta bi tek od mene bilo da si otišla.”
Njenoj stihotvornoj slobodi doprineo je i prelazak iz sela u veći grad i sagledavanje načina života u njemu.
„U gradu sam otkrila slobodu, manju vrstu sputanosti, da se treba vratiti porodici, da treba komunicirati i iskazati emocije iako svi drugi ćute. Zato što istina spasava, leči dušu, zato što neko mora da pomogne duši te porodice i negde to često urade umetnici – promene obrasce koji se generacijama pre njih prenose.”
Njena poezija, ma koliko surova i iskrena bila, spremna je ne samo da oštrim žiletom reči reže već i da one kojima je to potrebno obgrli, uteši i ohrabri. Zato ne treba sumnjati u to da će mnoge devojke, ali i muškarci, u njenim stihovima pronaći pravi put u magli izgubljenih staza, satkanih od surovih rodnih stereotipa.
M. Mirković