Како бисмо дефинисали појам униженог чиновника вратићемо се у XVIII век, тачније у период последњих година владавине Петра I. Последње године Петрове владавине обележене су реформама у Русији. Циљ реформи био је образовање снажне војске и државе, али су реформе донеле и корените економске и друштвене промене (Лотман 2017: 17).
За одређење појма униженог чиновника важна је Табела рангова из 1722. године. Прва, основна идеја поделе на редове/рангове требало је да представља заузимање положаја према сопственим способностима и по свом стварном доприносу државним пословима. Војна, грађанска и дворска служба имале су по четрнаест разреда. За појаву униженог чиновника у руској књижевности значајно је наследно и лично племство. Наследно племство је у грађанској служби могло да се стекне тек од осмог ранга. Петар I желео је да отвори приступ највишем државном сталежу људима из разних друштвених група који су се истакли у служби. Због тога је значајно увођење личног племства. Лично племство у грађанској служби обухватало је људе који су припадали ранговима од четрнаестог до деветог. Лично племство уживало је низ сталешких права племства. Лични племић ослобођен је телесних казни, главарине и регрутације, али то право није могао да пренесе својој деци. Људи из групе личног племства нису имали права да поседују сељаке, да учествују на племићким скуповима и да буду бирани на изборне племићке функције (Лотман 2017: 22). Треба поменути и да грађанска служба није важила за племениту. Звали су је „писарском” службом, а обично је била предмет гнушања. За разлику од грађанске, војна служба је била племенита служба. Људи у првих пет рангова чинили су генералитет, од шестог до осмог разреда више официрске чинове, а од деветог до четрнаестог разреда ниже официрске чинове. Свих четрнаест разреда у војној служби имало је право наследног племства. Власт државе почивала је на две фигуре, на фигурама официра и чиновника. У Александрово и Николајево време грађански чиновник почиње у одређеној мери да претендује на друштвено уважавање попут официра.
Чиновник је представљао „човека на плати”. Његово благостање непосредно зависи од државе. Чиновник који зависи од плате и чина показао се у Русији као најпоузданији слуга државе (Лотман 2017: 23). У руској култури XVIII и почетка XIX века, чиновник се приказивао као цепидлака и подмитљивац, што се може схватити као стереотип друштвене рецепције.
Службеници у Колегију иностраних послова морали су да имају беспрекорне манире, да добро владају француским језиком, а да се на руском јасно изражавају. Било је важно и да пазе како се одевају (Лотман 2017: 24). Након 1722. године и ступања на снагу Табеле рангова, било је значајно и обраћање по чину, јер је чин одређивао понашање људи (Лотман 2017: 29).
Треба поменути још једну значајну појаву, која је везана за однос према племству. Реч је о храни и послуживању хране на вечерама. Храна се послуживала према чиновима, па су они са дна лествице могли да посматрају пуне тањире оних које су ословљавали са „високопревасходство” (Лотман 2017: 28). Начин одевања грађанског племства се такође разликовао од начина одевања војничког племства и дворског племства (Лотман 2017: 23).
Прича о одевању доводи нас до једног чиновника, титуларног саветника из деветог реда грађанског племства. То је Акакије Акакијевич Башмачкин. У Гогољевом „Шињелу”, чиновник жели да му кројач закрпи шињел, али ускоро сазнаје да то није могуће и да је једино решење које ће га штитити од хладноће нови шињел. Да бисмо дошли до Акакијевог облачења и потребе за новим шињелом, почећемо с описом његовог изгледа. Акакије је приказан као неко ко није баш наочит: „малог раста, помало богињавог лица, помало риђ, рекло би се канда и полуслеп, с ћелом на глави, набораних образа, а боје у лицу такозване хемороидне” (Гогољ 1948: 243). Приповедач нам на почетку даје приказ Акакијевог рођења, објашњење за његово име, као и за његово презиме. Башмачкин, каже приповедач, презиме је настало од башмака (рус. ципела, чизма). Каже се да су отац и деда, чак и шурак, носили чизме и мењали ђон само три пута годишње (Гогољ 1948: 244). Башмачкин је био чиновник за преписивање аката. Каже се да је на крштењу дете плакало и направило такву гримасу, као да је слутило да ће временом постати титуларни саветник (Гогољ 1948: 245). Касније сазнајемо да је у Акакијевом гласу било нечег што је приклоњено тузи, али је он служио с љубављу. Важно је напоменути да је Акакије „служио”, био користан држави и тиме је добио чин племића. Он није марио за одело. Виц-мундир му је био црвенкасте боје. За његов виц-мундир увек се нешто лепило. Ово можемо схватити као додатно унижавање изгледа Акакија Акакијевича. Сламке, кончићи и смеће били су често прилепљени за његов виц-мундир. Акакије није пажљиво гледао куда иде. Када је јео, то је чинио брзо и исто тако није марио за то шта једе, јер није осећао укус јела. Брзо је јео, па се дешавало да поједе и неку муву која би упала у храну. Приповедач нас обавештава о томе колика је била плата Акакија Акакијевича: плати од 400 рубаља годишње једино се супротставља северни мраз (Гогољ 1948: 249).
Гогољ нам даје приказ јутра у Петрограду, нешто налик на приказ Невског проспекта у истоименој приповеци. Он у „Шињелу” напомиње да је зима у Петрограду непријатељ свих чиновника, чак и оних на високим позицијама, али да су, у поређењу са њима, титуларни саветници беспомоћни. „Једини им је спас да у слабом шињелчићу свом претрче што брже могу пет-шест улица, а затим да у трему цупкају ногама о под, док се не раскрваве смрзнуте способности и дарови без којих не би могли вршити своје дужности” (Гогољ 1948: 250). Овде долазимо до Акакијеве потребе за новим шињелом. Шивење новог шињела кошта 80 рубаља. Као што је већ речено, Акакијева годишња плата је 400 рубаља, али он повремено добија повишицу. Њему је потребан нов шињел, па он одлучује да смањи своје издатке, а временом се и навикава на то. Помисао на нов шињел испуњава живот Акакија Акакијевича. Набоков у есеју „Шињел” говори о процесу облачења Башмачкина. Процес облачења је у ствари свлачење и постепен повратак у потпуну нагост сопственог духа, каже Набоков. Он истиче и да у овом свету потпуне бескорисности, највиши домет који страст, жеља и креативни нагон могу да досегну јесте нов шињел (Набоков 2006: 82). Када Петрович сашије шињел, Акакијево расположење постаје свечано. „У сваком тренутку је осећао да је на њему нов шињел, па се чак неколико пута осмехнуо од неког унутрашњег задовољства” (Гогољ 1948, 261). Сви желе да виде Акакијев шињел. Акакије одлази на вечеру код помоћника шефа. Помоћник шефа га претходно позива, а као објашњење нам је дато да помоћник шефа тиме жели да покаже да није горд и „да се познаје и с нижима од себе”. Ово нас доводи до чина. Код Гогоља је чин представљен као озакоњена фикција, која не означава стварне човекове особине. Чин је за Гогоља празна ствар, а фикција влада животом.
Вратимо се новом шињелу. Нови шињел доноси нова осећања, а Акакије „као да се оженио”. Идеја о нечему новом отвара врата још већим жртвама (гладовању), само да би се остварио идеал. Контраст између положаја и начина живота помоћника шефа и Акакија уочавамо приликом Акакијевог пристизања на вечеру. „Помоћник шефа је живео на великој нози: на степеницама је светлела лампа” (Гогољ 1948: 263). Приповедач нам слика стан помоћника шефа и улазак Акакија Акакијевича у собу. Сви реагују тако да преусмеравају пажњу са њега на његов шињел. Акакије „просто није знао шта да ради”, а убрзо му се и приспавало (Гогољ 1948: 264). Гогољ овде појачава контраст између Акакија и других чиновника. Акакије као да није припадао том кругу људи. Још на почетку смо могли да приметимо да је његово слободно време било испуњено поновним преписивањем аката. Он није одлазио у позориште, играо карте или нешто слично, па му се зато приспавало и желео је да крене, али га чиновници у томе спречавају. Они поново желе да истакну посебност његовог шињела и да у част новог шињела попију шампањац. Акакије се убрзо искрада из собе, подиже шињел са пода и полако креће кући. Дат нам је приказ улица ноћу и Акакија који је на почетку врло расположен, а потом ступа на трг „сав испуњен неким изненадним страхом, баш као да му је срце предосећало неку несрећу” (Гогољ 1948: 265). Акакије се боји огромног трга, улице која се шири и отвара непознат простор. Он на тренутак затвара очи, али се тада дешава оно што нас поново враћа лишавању и што нам поново доноси слику униженог чиновника пред петроградском зимом. Акакију отимају шињел. Долази нови дан, а он не одлази у канцеларију (једини пут у животу), а сутрадан одлази у старом огртачу. Акакије одлази до „утицајне личности”, како би покушао да нађе крадљивца шињела. На основу сусрета Акакија са том личношћу, можемо да приметимо строгост „утицајне личности” док је у друштву људи који су му по чину равни. Овде се дешава управо оно што смо малочас поменули. Чин одређује понашање људи, а из начина обраћања Акакија „утицајној личности”, сазнајемо да је та личност у трећем или четвртом разреду Табеле рангова. Акакије му се обраћа са „ваше превасходство” (Гогољ 1948: 271), а Акакијев чин захтева обраћање са „ваше благородије”, а тако се може обратити и сваком племићу независно од његовог чина (Лотман 2017: 27). Глас „утицајне личности” је груб. „Утицајна личност” у сваком погледу унижава Акакија и његов положај. „Утицајна личност” грди Акакија, осећа се задовољно „потпуно опијен мишљу да његове речи могу онесвестити човека” (Гогољ 1948: 272). Знамо како ово све утиче на Акакија. Он умире. „Петроград остаде без Акакија Акакијевича, као да га у њему никада није ни било” (Гогољ 1948: 274). Како приповедач каже, на Акакија није обраћао пажњу чак ни неки природњак који и обичну муву испитује под микроскопом (Гогољ 1948: 274). Гогољ овде не завршава причу о Башмачкину. Он уплиће фантастику у завршетак ове приче. „По Петрограду се наједном разнео глас, да се код Каљинкина моста, и још мало даље, појављује ноћу мртвац, по изгледу чиновник, који тражи некакав украден шињел” (Гогољ 1948: 275). Бујица неважних детаља овде ствара хипнотички ефекат, па нам тако измиче једна проста ствар. Гогољ овде маскира најбитнију информацију. Човек кога грешком сматрају за духа Акакија Акакијевича, заправо је човек који је њему украо шињел. Полицајац у најчуднијем парадоксу у целој причи грешком духа замењује за његову антитезу (Набоков 2006: 90). Тако нам је дат приказ Акакија Акакијевича, који отима шињеле, као да протестује за све оно што је у животу претрпео. И после смрти је Акакије за људе остао чиновник – не човек, већ чиновник који отима шињеле. Треба напоменути да је прво издање приче (1839) имало назив „Прича о чиновниковој крађи капута” (Купрејанова 1981: 575). Из овог произлази да се најдубље језгро приче открива у фантастичном епилогу – посмртној побуни Акакија Акакијевича, његовој освети „утицајној личности”, која је занемарила очај и жалосну жалбу покраденог сиромашног чиновника.
Почетак Љермонтовљевог недовршеног романа „Кнегиња Лиговска” подсећа на Гогољев „Нос”. „Године 1833, 21. децембра, у 4 сата по подне…” (Љермонтов 1948: 113). Већ у првој реченици можемо уочити утицај Гогоља на стваралаштво Љермонтова. Љермонтовљева „Кнегиња Лиговска” почиње канцеларијско-пословном изреком. Ова метода усмено-литерарног причања, која прекида излагање догађаја, била је карактеристична за Гогољев манир тридесетих година. Гогољ нас већ на првој страни обавештава ко је чиновник који ради „у једном надлештву”. Тако и Љермонтов каже да је Вознесењском улицом ишао један млади чиновник, који сања о награди и добром ручку (Љермонтов 1948: 113). Овде можемо наслутити прву разлику између Гогољевог и Љермонтовљевог чиновника. Гогољев Акакије Акакијевич није био способан да издржи награду за дугу службу, и радије би се вратио првобитном послу преписивања аката. Љермонтовљев чиновник, сазнајемо у даљем тексту, тежи успеху и промени позиције. Одмах на почетку овог недовршеног романа чиновник се судара са кочијама племића из официрске службе. Већ раније смо рекли да је племство из војних кругова уживало веће повластице од грађанског племства. То се огледало и у набавци коња и кочија. Чиновник ово схвата као понижење, које је само једно у низу понижења која ће он доживети од стране друштва.
Љермонтов овде даје нацрт лика Печорина, који ће бити потпуно осликан у роману „Јунак нашег доба”. Нама је овде битан однос Печорина, као припадника војне службе, према чиновнику грађанске службе. Љермонтовљев чиновник, Красински, описан је као млад човек, који носи шапку неодређеног облика и плави зимски шињел са старинским оковратником од дабровине. Красински покушава да се уклопи у друштвену средину, па њега можемо наћи у ресторану „Феникс”, који се налазио код задњег прилаза позоришту. Печорин је био стални гост позоришта и ресторана. Љермонтов нам даје слику официра који често иде у позориште, који гледа „Фенелу” по ко зна који пут, али који у позоришту размишља да ли је Негурова добила писмо, а онда примећује покрете непознате даме.
Након првог чина одлази у „Феникс”. Тамо се налази и Красински. Код Гогоља нам је дат Акакије Акакијевич који слободно време проводи код куће, а овде је приказан чиновник који седи у ресторану и користи слободно време на другачији начин. Красински овде доживљава још једно понижење од стране Печорина, који је свима препричао како је тог дана ударио неког чиновника кочијама. Љермонтов даје објашњење шта у руском друштву значи доживети скандал. Како он каже, ништа не вреди, „ви губите све: наклоност друштва, каријеру, поштовање пријатеља” (Љермонтов 1948: 124). Красински не жели да трпи понижења. Код Гогоља смо видели да Акакије једва успева да се избори против чиновника који га задиркују. Красински зауставља Печорина и они разговарају у ходнику позоришта. Красински жели да се побуни, али схватамо да његови позитивни идеали уопште нису већи од оних против којих он подиже глас. Печорин је хладан према Красинском. Сетимо се како се „утицајна личност” понаша према Акакију. „Утицајна личност” је строга и хладна. Печорин, који је у овом случају „утицајна личност”, не жели да сви чују како Красински виче. Печорин жели да избегне скандал.
Красински има оштру свест о сопственој индивидуалности. Он је неко ко има нестрпљиве жеље и страствену веру у могућност њихове промене. У даљем тексту наићи ћемо на поновни сусрет Красинског и Печорина. Како би помогао кнезу Лиговском, Печорин одлази у министарство да тражи Красинског, а не зна да је то исти онај чиновник са којим је имао несугласице. Печорина упућују на адресу Красинског. Слике које Љермонтов ниже о месту становања Красинског полако почињу да појачавају униженост тог чиновника у односу на високо друштво. Сазнајемо да Красински живи у стану који носи број 49. „Број 49 је мрачан и тајанствен, сличан броју 666 из Апокалипсе” (Љермонтов 1948: 189). Ово можемо схватити на разне начине. У овом случају то можемо објаснити кроз један од најједноставнијих начина схватања овог броја. Ако добро осмотримо број 49, сабирањем цифара 4 и 9, долазимо до броја 13. То нам већ довољно говори о симболици бројева, о броју 13, који са собом носи море асоцијација. Да би Печорин дошао до броја 49, он мора да се пробија по дубоком снегу и блату. Исто тако и Красински покушава да се пробије кроз снег и блато високог друштва. Печорин мора да прође кроз уско двориште неправилног облика. Пут до стана Красинског полако нам отвара искривљене слике, оностраност. Пси реже, задах је тежак, страшни трагови сиротиње, уски прозори – Печорин све то пролази не би ли дошао до 4. спрата на ком живи чиновник. Он разговара са мајком чиновника. На столу примећује књигу, која открива тајну несигурност Красинског. Реч је о књизи „Најлакши начин да се увек буде богат и срећан”. Даје нам се слика старице, коју су невоље погрбиле, а кожа јој је по боји постала као пергамент (Љермонтов 1948: 161). Убрзо наилази Красински и долази до поновног сусрета униженог и официра. Красински након тога говори мајци о Печорину као о смртном непријатељу. Он не поверава мајци прави разлог за осећање мржње према Печорину. Како приповедач каже, „као да се бојао да ће њој тај разлог изгледати сувише ништаван” (Љермонтов 1948: 163). Ова сцена осликава јаз између света Красинског и света Печорина. Красински у Печорину види противника. Красински жели да се дрско супротстави том свету богатих племића.
У Красинском уочавамо пркосну жељу да личним заслугама подигне ниво свог чина. Красински жели да добије награду, повишицу. У Гогољевом „Шињелу” смо видели Акакија, који се не сналази када добије нови задатак као награду. „То је Акакију Акакијевичу било тешко” (Гогољ 1948: 247). Станислав Красински био је амбициозан и другачије је гледао на свет. За њега је високо племство у истом тренутку представљало нешто чији би део желео да постане, али је у високом племству наишао на лицемерје и себичност. Он јесте немоћан у оквиру богатог друштва. Немоћан је и Акакије Акакијевич, али Красински је увек спреман да одговори. Његове амбиције одишу истим особинама којима се он супротставља.
Пратећи Красинског, стижемо до куће Лиговских. Он долази до кнеза и разговара с њим о послу који треба да се обави. Пре тога сазнајемо на који начин се Красински облачи. Он посматра канцеларијске кицоше „да би научио везивати кравату” (Љермонтов 1948: 163). Он креће кући кнеза Лиговског „пун страха и нејасних нада” (Љермонтов 1948: 163).
Поменућемо однос људи у салону према појави Красинског. Кнегиња се учтиво обраћа Красинском. „Он је одговорио једноставно и кратко” (Љермонтов 1948: 166). Ако се вратимо на Лотманов приказ руске културе XVIII и XIX века, запазићемо да су одређени чиновници морали да имају беспрекорне манире. Ми смо обавештени о томе да Красински ради у министарству. Он је зато чиновник који се јасно изражава и пази како се одева. Сетимо се Акакија Акакијевича. Он не мари за свој стари шињел и тешко успева да изрази оно што жели. Његове речи су испрекидане, а реченице несигурне.
Красински у једном тренутку говори кнегињи да је за више племство забава и раскош, а за чиновнике посао и брига. Ово је важно, јер Красински овде јасно раздваја два пола друштва. Е. Н. Михајлова говори о овоме у књизи „Проза Љермонтова”. Она тумачи реченицу Красинског као галантни комплимент. Красински тако оправдава право кнегиње на беспосленост, али дубоко значење скривено је под спољашњом уљудношћу његових речи, каже Михајлова (1957: 146). За нас је важан утисак који Красински оставља на посматраче. Кнегињина рођака примећује да Красински није уопште неспретан, „као што би се могло очекивати од једног чиновника” (Љермонтов 1948: 167). Лотман је говорио о томе како грађанска служба није важила за племениту и како је обично била предмет гнушања. У овој сцени се примећује стереотип друштвене рецепције код кнегињине рођаке, која очекује да ће чиновник бити некултуран, без манира.
У IX глави недовршеног романа, Љермонтов нам даје приказ поновног понижења Красинског. Бал код баронице Р. представља „суд немилосрдног друштва” за кнегињу. За Красинског је то још једна прилика да са завишћу размишља о томе како ће сигурно бити богат, „по сваку цену”. „По чему сам ја гори од њих?”, Красински се пита. Овде се у потпуности открива оно што смо раније запазили. Красински жели да натера друштво да га цени. Он скида шешир као познаник, с поштовањем се поклања кнегињи и кнезу, али они њега нису опазили, или га нису препознали. Он од тог тренутка почиње да мрзи кнегињу и одлазећи говори узречицу „ситничарске мржње”. Овде се затвара лик Красинског, а Љермонтов ниже слике бала, окупљених отмених људи и дама. Б. Ејхенбаум у књизи „О прози” уочава сличност у опису дама на балу код барона Р. са Гогољевим описима.
Ејхенбаум каже да је Љермонтов био веома импресиониран Гогољевим „Невским проспектом”. Он истиче да се код Гогоља може уочити и велики морално-описни материјал са сатиричним цртежима типичних фигура друштва. Виктор Виноградов овоме додаје и утицај пушкиновског манира. Он помиње и одразе стила Одојевског, који сатирички приказује отмено друштво. Ејхенбаум тврди да се у Љермонтовљевим делима може приметити окренутост литератури о униженом чиновнику и гогољевским цртежима Петрограда. Код Гогоља осећамо однос између Москве и Петрограда. Однос између кнеза Лиговског и чиновника Красинског код Љермонтова нам је дат на сличан начин. Каже се: „Да је кнез био петроградски становник, он би му приредио доручак од 500 рубаља, ако му тај човек треба – чак би га позвао код себе на бал… али ни за шта на свету не би једноставно увео у свој салон једног туђег човека који ничим не припада вишем друштву. Али кнез се васпитавао у Москви, а Москва је тако гостољубива Старица” (Љермонтов 1948: 166).
Из свега што је досад речено произлази закључак да Љермонтов изграђује прозни стил слободном комбинацијом најоригиналнијих књижевника свог времена, а када је реч о недовршеном роману „Кнегиња Лиговска”, у којем он детаљно приказује однос представника високог друштва према униженом чиновнику, Љермонтов, како смо видели, много тога дугује Гогољевом пређашњем раду.
Невена Б. Станојевић
Насловна: Photographize
Литература:
Гогољ, Николај Васиљевич, „Шињел”, у: Приповетке, прев. Борислав Ковачевић, Београд: 1948, стр. 243 – 281.
Эйхенбаум, Борис, „Герой нашего времени”, О Прозе: Сборник статей. Изд. „Художественная литература”, 1969, стр. 231 – 305. Електронско издање: http://feb-web.ru/feb/lermont/critics/eih/eih-231-.htm?cmd=p. 25. 10. 2021.
Купреянова, Елизавета Николаевна, „Н. В. Гогољ”, у: История русской литературы, II – от сентиментализма к романтизму и реализму, Ленинград: Наука, 1981.
Лотман, Јуриј, Беседе о руској култури: свакодневица и традиција руског племства (XVIII век – почетак XIX века), прев. Зорислав Паунковић, Нови Сад: Академска књига, 2017.
Љермонтов, Михаил Јурјевич, „Кнегиња Лиговска”, у: Проза, прев. Светозар Матић, Београд: Рад, 1948. стр. 111 – 179.
Михайлова, Екатерина Николаевна, „Проза Лермонтова”, Гос. изд-во худож. лит-ры, 1957. Електронско издање: http://feb-web.ru/feb/lermont/critics/mih/mih-001-.htm?cmd=p. 25. 10. 2021.
Набоков, Владимир, „Шињел”, у: Есеји, прев. Маја Врачаревић, Београд: ННК интернационал, 2006. стр. 77 – 93.
Додатна литература:
Ејхенбаум, Борис, „Како је направљен Гогољев Шињел”, у: Београдски књижевни часопис, прев. Тања Поповић, бр. 27, лето 2012.
Ејхенбаум, Борис, „Љермонтов“, у: Књижевност, изабрао Александар Петров, превела Марина Бојић, Београд: 1972, стр. 191 – 209.
Текст је оригинално објављен у XIV броју Либартеса