Да ли сте спремни да пођете трагом неиспричаних прича, закопаних негде будоко у прошлости и пронађете одговоре на питања од којих стрепите? Имате ли довољно храбрости да спознате истину, чак иако вас то сазнaње неће учинити бољима, већ само, можда, мудријима?
Промоција романа „Деца Зла“ је била повод за књижевни разговор са аутором који обећава – Миодрагом Мајићем. У просторијама књижаре „Вулакан“ у ТЦ „Форуму“ у Нишу, 16. 5. 2019. окупили су се љубитељи лепе књижевности и кренули трагом неиспричаних прича.
Да ли је роман настао као одраз вашег професионалног искуства, будући да се дуго бавите облашћу кривичног права?
Делом да, наравно! Кажу да човек почне да пише о оном што му је познато. Мени је најпознатија од ових ствари правосуђе и то што се дешава у њему. Покушао сам да једну трилер причу уклопим у домаћу збиљу, да не радим оно што ме је често нервирало када сам гледао и читао домаће, да тако кажем, ствари сличне тематике; када сам препознавао некакве америчке рефлексе, некакве скандинавске рефлексе. Ми имамо довољно својих тема, на жалост или на срећу, за писца вероватно на срећу, ове тематике да можемо да имамо своје добре трилере.
По вашем мишљењу могу ли нас прошла искуства, чак и она непосредно доживљена дефинисати?
Свакога прошла искуства дефинишу на неки начин и то сам пуно пута рекао и у Београду у разним разговорима, а то је вероватно делом и тема овога романа. Ми смо много тога потискивали, имамо превише, или се бар мени чини, неиспричаних прича из наше прошлости, које прекривамо новим и новим слојевима неисрипричаних прича. У том смислу је роман једном равни покушао да једну од тих, прилично тешких прича из наше прошлости исприча, али кроз један питкији наратив трилерске форме, зато је читаоцима некада лакше да кроз то открију нешто што није баш тако симпатично и лагано.
Како се могу протумачити сене дечака заробљених у лимбу времена? Можемо ли њихову појаву тумачити као одраз наших прошлих искустава која су нас обележила и одредила?
Потрудићу се да не откријем читаоцима, да не спојлујем роман, али Ви сте видели, ту повремено има и некаквих рефлексија које су готово, или у потпуности надреалне на моменте, зато што се мени чини да је доста тога из наше тешке и прилично ружне пршлости недавне, те се граничи са надреалним и са ситуацијама у којима човек не може себи да призна у којој мери се суочава са страшним стварима. Ти дечаци које сте поменули и неке друге сцене, јесу опомена, дефинитивно јесу нешто што је мени све време писања овога било у глави. Опет, везано и за тематику романа да нас често и најневинија бића опомињу да многе теме нисмо допричали.
Роман носи снажну поруку која гласи: „Истина нас не чини нужно бољима када је откријемо, већ само, можда, мудријима“, на који начин ви примењујете овај гесло у свом животу?
Не примењујем, али мислим да сам га свестан. На неколико места у роману се и преиспитује чак у извесном смислу вредност истине, онако како је ми доживљавамо. Најпре кроз то да се преиспитује наша спосбост да истину спознамо, а онда с друге стране и сама вредност, чак и ако можемо да је спознамо до те корисности, утилитарности истине. Као што је и речено, та мудрост која се стиче временом, која се стиче поновљеним ситуацијама, не значи да ћемо постати бољи људи, ако не успемо да из те мудрости извучемо праве рецепте за даље. Има много изузетно мудрих људи који нису добри људи.
Да ли сте се сусрели са механизмом цензуре током рада на овом роману?
Не! Једна од ретких предности од тога бити ја, (смех) Миша Мајић је то што не морате да се плашите цензуре. Од мене су, ја верујем, давно дигли руке који би ме цензурисали или би покушали да ме цензуришу, тако да је и роман и оно што ја иначе пишем, говорим, на блогу и у медијима плод искључиво мојих уверења, мојих схватања. Ако постоји вредност те неке, условно речено борбе, коју ја водим и у правосуђу и око њега, онда је то да могу да кажем заиста оно што мислим, што нажалост није привилегија већине.
Шта бисте поручили младим, неафирмисаним писцима који тек улазе у свет писане речи? Онима који желе да се њихов глас чује?
Прво да читају, па да пишу. Ја сам скоро педесет година читао пре него што сам се усудио да нешто напишем. И данас и у мојој струци основној, а то је право и правосуђе, нажалост, а чини ми се како завирујем све више у ову лепу књижевност као аутор, се често срећемо са људима за које се онако понекад онако, мало шаљиво и горко каже да су више написали него што су прочитали. То је јако лоше, то је једнако лоше и у стручној литератури једнако као и у белетристици. Верујем да је читање извориште и корен писања било које врсте. Прво се мора пуно тога сазнати код других, па онда нешто развити код себе. Нажалост ново време, па и те блог форме којима и сам приступам, омогућавају да било ко пише било шта и онда нам се некако чини да данас свако може бити писац. Мене и када дан-данас питају: „Јесте ли Ви сада писац?“, ја кажем: „Не. Проћи ће још пуно времена и доста дела да почнем себе да доживљавам писцем, јер за мене је то јако озбиљна одредница.“ Није довољно нешто написати да бисте постали писац.
Више о самом роману можете почитати на линку:
Аутор: Јелена Јоцић