Књижевна награда „Невен” за најбољу дечју књигу у области белетристике у прошлој години припала је Пеђи Трајковићу, свестраном ствараоцу из града на Белици. Својом књигом ,,Ево зашто гавран личи на писаћи сто” покушао је да дȃ одговор на питање које је постављено у чувеном делу Луиса Керола пре више од једног века. Тим поводом, са њим смо разговарали о награди, књижевности за децу, али и о томе да ли смо у стварности у којој живимо постали помало изгубљени, баш попут Алисе у Земљи чуда.
„Невен“ су пре Вас добили и књижевници Душан Радовић, Бранко Ћопић, Мирослав Антић… Колико за Вас значи једна оваква награда и признање?
На ову чињеницу, да су у заиста дугој историји наше најугледније награде за књижевност за децу „Невен” примали истински јунаци мога детињства и младости, обично останем без текста и занемим, јер не постоје речи којима бих описао усхићеност и осећај части што моје име (у било ком контексту са оволико смисла) стоји уз њихова.
Положај наше књижевности за децу већ дуги низ година је прилично јадан, са трендом да буде још гори, поготово за писца који долази из тешке културне провинције, па свака награда и свако признање значе, ако ништа друго, велику сатисфакцију да неко примећује и цени оно што радите.
Награда се додељује у циљу подстицања стваралаштва за децу. Немамо много писаца који стварају дела намењена млађим читаоцима. Које је Ваше мишљење на ту тему, шта би могао бити разлог за то?
Овде ћу одмах да изразим неслагање са Вама. Немамо ми мало добрих писаца за децу, него се за њих слабо чује. Када би се, рецимо, сабрала минутажа свих писаца за децу, на свим телевизијама, она би на годишњем нивоу била вероватно 100 (и словима – сто) пута мања од оне која се посвећује неком трећеразредном политичару, или старлети, на пример.
Пре неколико година, на отварању Олимпијаде у Лондону, Енглези, народ који је свету подарио парну машину, Битлсе, фудбал, интернет… као свој највећи допринос цивилизацији издвојили су књижевност за децу. Подсетићу Вас да је седамдесетих година чувени редитељ Тимоти Бајфорд напустио Би-Би-Си и дошао у Београд, сматрајући да је наша актуелна књижевност за децу квалитетнија и перспективнија од енглеске.
Према томе, имамо сјајне писце, нарочито песнике за децу који припадају светском врху, али немамо механизам и систем који би то очувао и унапредио. И оно што смо имали без ваљаног разлога се урушава, гасе се часописи, фестивали и друге манифестације, а књижевност препушта место јефтиној забави.
Да ли мислите да сте својим делом „Ево зашто гавран личи на писаћи сто” успели да дате одговор на чувено питање шеширџије из чувеног дела Луиса Керола?
Обожавам Луиса Керола, нарочито његову поезију. Једном сам, подвлачећи црту испод свог стваралаштва, рекао да не могу да прежалим једино што ја нисам написао „Алису”. Стицајем околности, то сам некако надокнадио превођењем Керолових песама, критика каже врло успешно (три књиге су иза мене).
Као неко ко је читаво своје стваралаштво посветио јурњави за белим зецом, сматрао сам за своју дужност да се позабавим најчувенијим питањем нонсенс литературе, које је уграђено у сам темељ модерне књижевности за децу. Не знам јесам ли дао прави одговор, понудио сам их чак десет, али сам успут одговорио и на исто тако важна питања: „Зашто се китови више не мресте у Панонском мору?” или „Због чега просечни мрав не прави разлику између Пита Бреда и мравоједа?”
Да ли сматрате да је наше друштво изгубљено попут Алисе у Земљи чуда?
Већ дуже време не могу да се одлучим живимо ли то ми у Алисиној Земљи чуда или Пинокијевој ,Дембелији. На чуда свакојака свикосмо само тако, али и на то да неко од нас константно прави магарце. Но, ако треба да изаберем Керолов лик који одговара нашој улози у животу, онда је то, без сумње, она лажна корњача која пева оду супи у којој ће бити скувана.
Разговарала: Лана Станисављевић