Трећи део есеја Вирџиније Вулф води нас ка закључку да је слика мушкарца, вође, који може бити и фирер и дуче, са стакластим очима, продорним погледом и руком на мачу непожељна слика тиранина (154–155), слика са којом не би требало да се сусретнемо. У одговору извесном мушкарцу ауторка објашњава да му „ми” тј. „оне”, жене из друштва маргиналки, могу помоћи најбоље ако не би постале чланице „вашег” тј. „њиховог друштва”. Вирџинија Вулф жели да „оне” остану по страни у односу на то друштво, али да исто тако сарађују у остварењу заједничког циља (156).
У есеју Белешке према политикама локације Едријен Рич, ослањајући се на добро познату реченицу из есеја Три гвинеје Вирџиније Вулф: „Као жена, немам земљу. Као жена, не желим земљу. Као жени, цео свет је моја земља” (Rič 2014: 27), заузима мало другачији став. Очигледно је да су обе ауторке свесне друштвене и политичке одговорности, положаја жена у друштву и тлачења од стране повлашћених група, али се мисао ове две ауторке разилази у начину на који оне артикулишу активност потлачених група. Вирџинија Вулф се окреће ка друштву маргиналки („Друштво аутсајдерки”) које би требало да заузмe одређени положај у оквиру једне изоловане конструкције. Едријен Рич осећа одговорност појединца на другачији начин и истиче да су освешћени идентитет и одговорност оно што појединца треба да води ка активном учешћу на друштвеном пољу. Она говори из перспективе радикалне феминисткиње, па самим тим отвара нова и на другачији начин испитује стара питања са којима се сусрећемо код Вирџиније Вулф. Едријен Рич истиче да је апстракција главни проблем активног учешћа у друштвеним полемикама (28). Она тиме жели да објасни да се категоријом обједињавања свих жена затвара могућност индивидуализације. Ауторка жели да покаже да обједињавање често искључује питање расе и класе, што нас води до кључног питања у њеном есеју. Реч је о дефинисању појма „ми”. Ауторка нам оставља слободу да одговоримо на питање, али ако посматрамо њену позицију, уочићемо да се одговор на то питање свакако не крије у апстракцији и наизглед свеобухватном простору „свих жена”.
Вирџинија Вулф уочава да различите идеологије конструишу маскулинитет као доминанту. Као што је већ поменуто, за разлику од Едријен Рич, Вирџинија Вулф бира другачији одговор на целокупно „стање” које се формирало под вођством централно-маскулиних позиција. Ауторка одговор налази у самоизолованој позицији друштва маргиналки (129). Треба напоменути да Вирџинија Вулф око ове идеје креира вео ироније, па нас то води до друштва маргиналки које, иако наизглед неактивно, ипак одаје снагу пркоса и побуне против устаљених принципа.
Приликом креирања одговора дотичном господину, ауторка есеја Три гвинеје осврће се на неколико важних области на друштвеном пољу. На тај начин њене речи допиру до различитих врста система у оквиру институције друштва. Кључну тачку представља образовање, које може бити успешно само ако не осликава вредности које за циљ имају промовисање неправедних и несразмерних односа моћи. Ауторка се тако дотиче појма „проституције ума” и том метафором жели да објасни да постоји чврста веза између образовног система и других система који функционишу по већ поменутом принципу (111–112). „Продавати ум горе је но продавати тело” (111), истиче Вирџинија Вулф. Проституција је у овом есеју разоткривена на тај начин да се њена дефиниција проширује на читав систем патријархата, који за циљ има да контролише и искључује жене из јавног и интелектуалног живота. Вирџинија Вулф тако успоставља директну везу између културе и интелектуалне слободе са фотографијама мртвих тела и порушених кућа тј. милитаризма (112). Корен проблема дискриминације ауторка види у образовању и култури а то природно води до онога што следи након стицања одређене врсте образовања у оквиру културе – милитаризма на свим пољима.
Катрин Сандбах-Далстрем у есеју Разговор о дослуху: Три гвинејеВирџиније Вулф жели да истакне да Три гвинеје нису ни критика нити потврда политика и последица женских покрета из XIX века (148). Како Сандбах-Далстрем објашњава, есеј Вирџиније Вулф поново оживљава проблематичан однос који жене уопште имају према структурама моћи „које су одређивале и које очигледно и даље одређују њихов положај” (148). У закључку есеја Катрин Сандбах-Далстрем примећујемо увереност у немогућност остварења „реалне заједнице интереса између родова” (151). Она каже да последње странице есеја Три гвинеје откривају немогућност проналажења споне која би омогућила да се утопијски снови из XIX века стопе или макар комуницирају са дистопијском визијом реалности из текста (151).
Вирџинија Вулф предлаже да се креирањем женске аутономије заустави природа мушке доминације. Она у закључку свог есеја истиче значај проналажења нових речи и метода (156) које су најбољи начин за помоћ при спречавању рата. Управо тиме она сугерише да у борби против застарелог и лошег система треба да учествују сви, јер, како она објашњава – „Тај циљ је исти и за вас и за нас” (156). Том еидосу треба да теже и жене и мушкарци. „Он треба да потврди права свих ‒ свих мушкараца и жена – да у својој личности поштују велике принципе Правде, Једнакости и Слободе” (156).
Невена Б. Станојевић
Литературa:
Вулф, Вирџинија. „Треће поглавље”, у: Три гвинеје, превод са енглеског Драгана Старчевић, 103‒156. Електронско издање:
https://www.rwfund.org/wp-content/uploads/2014/09/Vird%C5%BEinija-Vulf-Tri-gvineje.pdf .
Рич, Едријен. „Белешке према политикама локације”, у: Феминистичка етика одговорности (2014). Превела Тамара Калитерна, уредили Сташа Зајовић и Милош Урошевић, 27‒35. Електронско издање:
http://zenskisud.org/pdf/Feministicka_etika_odgovornosti_%20kraj.pdf .
Сандбах-Далстрем, Катрин. „Разговор о дослуху: Три гвинеје Вирџиније Вулф”, ПроФемина, 1995, бр. 4, 145‒153.