„Што је љиљан међу трњем, то јe драга моја међу дјевојкама” (Песма над песмама 2: 2).
- Било ми је – вели – око тридесет година када сам је видео, када сам послан да будем њен анђео смрти.
Испрва се нисам усуђивао да јој се приближим. Седела је непомично на белој клупи од кованог гвожђа, која се налазила у осунчаној башти испод прозора њене собе. Седећи тако, намерно далеко од свију нас, дисала је готово безвољно. Груди су јој се дизале и спуштале, као јутарње море сломљено олујом претходне ноћи, док је уморни дашак ветра тонуо пред њом као пред стеном. Можда зато, чак и данас када размишљам о њој, као позадина њеног погледа преда мном израња крајолик који никада заједно нисмо гледали, али који, из неког разлога, непогрешиво памтим: са даљином она се неприметно стапа, урања у све њене модре нијансе и сече линију хоризонта као стакло сакралног витража на које ме је увек подсећала небеско плава боја њених очију… Док мислим о њој, видим пред собом море и магловиту фатаморгану наших неостварених жеља, сновиђење у коме се губе границе светова који нас растављају, тмурни облаци туђих очекивања који су одували наше наде, ноћи које нисмо заједно провели и јутра која нисмо дочекали… Видим, напослетку, чак и данас: њен поглед остаје ми, као и онда, све даљи, даљи од обале, најдаље што се сме отићи и измиче ми као да бежи од мог.
Чудно.
Јер она никада, ни пред ким, није узмицала!
Ипак, поглед јој се непрестано губио, одупирући се кобном сусрету са светом и његовим немилосрдним обманама. Понекад, деловало је као да њене очи никада нису виделе свитање, а понекад – као да га стварају, нечујно, изнутра… Понекад је из њеног продорног погледа струјала студен гордог мртвила, а понекад се топио лед нечим што светлећи не сагорева…
Док је нисам упознао, деловала ми је контрадикторно, препуна парадокса, на махове чак и одбојна. Када сам је пак упознао – схватио сам да заправо нисам разумео самог себе…
А она… била је само уморна од лажи, од загушљивости којом су је увијале туђе интриге и неразумевања, саплићући је у сваком покушају да живи како би желела, како би требало да живи, како би, можда, и успела – да ја нисам ушао у њен живот… Но све то, сва та њена уздржаност, сва оклевања и свака њена мученички осушена емоција – нису ми деловале ни занимљиво, ни привлачно, али нису биле довољно јаке да осујете моју мрачну мисију.
Када сам сео поред ње, као сада поред тебе, она је – као да предосећа – протесно окренула главу од мене, а дивљи, угљено‑црни праменови су јој тада заиграли око упалих образа. Оштре црте њеног лица добиле су, међутим, друкчији, мање окрутан израз, а нездраво бледило њене коже на мах као да се озарило у тренутку када јој се поглед сусрео с мојим.
Одмах се вратила свом писању, трудећи се да остави утисак незаинтересоване и размажене девојке. И опет је ћутке окренула главу од мене. Не обазирући се много на њену маску, носио сам вешто сопствену и напрезао се да делујем опуштено и дружељубиво, али полазило јој је за руком да ме деконцентрише осмехом, који се повремено, једва приметно, стварао на угловима њених усана, бацајући сенку огорчености на њену појаву. Био је то тихи подсмех, токсичан, опор и високо стерилан цинизам којим је одбијала нежељене госте. Са мном јој, очигледно, није до краја успело…
Никако ми није успевало да скинем поглед с њених необичних очију. Почивале су ћутке на њеном уморном лицу и подсећале ме на осамљене пределе одакле сам био понео нешто налик на сећање, нешто што је само моје, део мене који је остао невин. Таква је била она – чинила је да се у њој огледам. Такве су биле и њене очи: изјутра кристалне и прозрачне, попут две свеже капи росе; у подне плаве, као два плава облутка; а увече… увече су њене очи постајале моја марина, моје мирно пристаниште.
Ћутао сам неколико тренутака, гледајући је и шетајући погледом по њеном лицу од очију до усана и опет ка очима, осећајући да им се пребрзо обраћам и било ме је стид што се усуђујем тражити превише од њихове власнице. Можда, због исте особине којом су ме привлачиле – други нису могли да их гледају, нису могли да их поднесу, као што не можеш поднети ни поглед пророка; но мене су чиниле спокојним и, иако су и саме проживљавале буру најстрашнијих, мени често невидљивих борби, оне су ипак живеле животом који је на мене деловао лековито… једино је Петри успевало да у мене унесе мир. Многима је била чудни камен спотицања, али ја сам проналазио ослонац свог живота у њој.
- Како рекосте да јој је име? – упитао сам, чинећи ми се као да устајем из поспаности и напокон почињем истински да слушам оно што ми прича.
- Петра. Петра Мартириј – одговорио је, са слашћу пуштајући да се звук њеног имена котрља у његовим устима, уживајући натенане у последњем делићу ње.
Мени је нешто ледено прострујило низ кичму, сјурило се у пете и полетело ка срцу, ударивши ме по рукама, које као да су се на тренутак одузеле. Чаша коју сам држао распала се од мог гнева. Више није било места сумњи!
Први пут сам, после дужег времена – и то од потпуног странца – чуо име своје мајке!
Он је, међутим, био толико занесен, толико понет сећањем, да је причао без заустављања, тако да га ни моја мала незгода није могла пренути. Деловао је као хипнотисан, као да му је само тело овде, присутно тек толико да му се усне могу мицати и открити оно за чиме трагам откад знам за себе, док су му мисли пуне ње и уз њену помоћ га преносе у време у коме је она још увек жива, и када се он још и може утешити њеним присуством, које прија једној усамљеној и несрећној старости попут његове.
На данашњи дан је умрла.
Мирјана Стојановић