Ђорђа Хартла, члана групе „Coffee Shop Kollektiv”, публика је имала прилике да види за бубњевима на затварању овогодишњег „Нишвила”.
Овај млади и перспективни музичар има испред себе још много наступа, фестивала, километара и удараца на бубњевима, а у разговору нам је открио како је заволео овај инструмент.
У свет музике ступио је веома рано, а, како нам је саопштио, потиче из музичке породице: „Отац и деда су ми бубњари, тако да је то и наша породична традиција.”
Иако је његов отац, иначе бубњар „Кербера”, Јосип Хартл, врло успешан музичар, никада га није форсирао да вежба и бави се тим послом: „Апсолутно никад нисам морао да свирам. Учио сам да свирам бубањ и вежбао углавном сам, без форсирања оца да ми помаже, а са друге стране он је увек био ту да ми каже где грешим.”
Прве професионалне кораке у сфери музике направио је 2010. године, управо на фестивалу џеза по коме је Ниш препознатљив у свету: „На иницијативу директора ’Нишвила’, Ивана Благојевића, те године смо основали бенд ’Џезбука’, као клинци који су свирали џез на неком бесплатном стејџу на овом фестивалу, да бисмо две године касније ми отворили главни стејџ, свиравши наш први мејн стејџ концерт.”
Ђорђе 2012. годину памти по томе што је као најмлађи учесник фестивала освојио награду.
Саговорник се сећа да је први инструмент добио по оснивању бенда: „Често се дешавало да уопште немам бубањ у кући, јер је сет бубњева мој отац носио на своје концерте, па је мени једном у пола године остављао инструмент.”
Поред тога што ужива у извођењу и свирању, Ђорђе воли и да сам компонује и ствара: „У току похађања теоретског одсека музичке школе, почело је да ме интересује компоновање. Друга страна музике ми је био тај свет композиције и аранжирања. Дешавало се да треба да свирамо испит из удараљки и да нам фали композиција за камерну музику, за мањи ансамбл од неколико ударача. Требало је времена да нађемо неко дело да спремимо, па ја седнем кући и кроз два дана напишем композицију коју ћемо да свирамо уместо тога.”
Инспирација је за младог Хартла свет око нас: „Некад је довољно да неко емотивно стање утиче на то, а некад инспирацију стекнеш услед одушевљења изазваног од стране неког спољног извора – био си на концерту, видео си неку слику, читао си књигу која је у теби пробудила нешто… Никад не знаш кад ћеш имати инспирацију и шта ће је изазвати.”
Саговорник сматра да у Нишу, а и у Србији уопште, нема довољно простора за културу и развој исте: „Култура се данас прилично широко схвата; оно што је по многим теоријама тотално ван сектора културе, (сада) спада под то поље и тужно је да то што заправо има културолошку вредност не долази до изражаја. Мало је простора за уметнике – не само младе – где имају прилике да свој рад покажу јавности.”
За још један велики проблем који мучи данашњицу Ђорђе узима и то што људи немају где да слушају музику, у техничком смислу: „Данас пустиш плочу и осетиш да ниси навикао на тај звук, то ти није природно, већ си навикао на хиперпродукцију, телефон и слушалице. Немаш више Hi-Fi системе у кући да можеш да слушаш квалитетну музику. Што је најтужније, ни сами музичари више то немају најчешће.”
Проблем данашњих музичких издања је и тај што када слушамо плочу, углавном слушамо све, од почетка до краја, док са Јутјубом, Спотифајем, Дизером и плеј-листама то углавном није случај: „Људи су навикли да гледају кратке клипове и песме на данашњим платформама, што је мени бесмислено. Ја волим, на пример, да слушам класичну музику, и када слушам Моцартов ’Реквијем’, не могу да слушам једну нумеру, него морам да чујем цео ’Реквијем’ од 50 минута да бих осетио то у целости.”
Уметник се осврнуо и на сам бенд и открио нам да „CS Kollektiv” званично постоји јако кратко, а заправо је то иста екипа отпре, са убаченим инструментима и промењеним, развијеним жанром: „Основна постава бенда су бубањ, гитара, бас-гитара и клавијатура, док је због фестивала састав проширен још једном клавијатуром, трубом и саксофоном.”
Ђорђе открива да момци из бенда увелико раде на свом првом албуму: „Волео бих да изађе у скорије време. Вероватно ће за почетак изаћи само на онлајн-платформама.”
Разговарао: Андреј Коцић