Често људи теже остављању добрих трагова за собом по којима ће их памтити будућа деца. Не каже се џаба да је човек жив докле год се прича о њему и његовим делима. Али наравно та дела морају бити добра, јер се људи по доброме памте. Зато се кроз живот треба трудити дубоко остављати те трагове. Они нас уче да пажљиво ослушкујемо све испричане приче, јер свака од њих је покушај да се одгонетне смисао људског постојања. Трагови осветљавају прошлост и садашњост откривајући нам да се свет најдубље може спознати кроз добро дело у њему. Трагове које оставимо за собом не може нико прегазити, па чак ни време обрисати.
Често се запитамо који су вредност и циљ нашег живота. Свакодневно се срећемо са разним искуствима. Свесни смо нашег данашњег времена и свега што оно доноси. Сви људи мисле да је ово нова епоха у којој владају само зло, завист, презир и љубомора; да је то сурова реалност са којом морамо да научимо да живимо и којој морамо да се прилагодимо. Зар је толико тешко бити другачији, издвајати се из масе истих људи којима је циљ само да се прилагоде? Све то доводи до тога да људи не буду оно што јесу, него да стављају сурове маске како би се прилагодили одређеној маси. Слушајући свакодневно вести, чујемо разне новости о неким лошим делима, било да су то убиства, самоубиства, саобраћајне несреће… Људи не схватају шта је смисао живота, па их тај лажни живот доводи до меланхолије и очаја. Поред свих тих дешавања, запитамо се шта је битно у овом нашем, како рећи, „савршеном животу”. Да ли је битно радити оне ствари које нас заиста испуњавају срећом или та наша права осећања непрестано мазати шминком и прекривати?
Када седнемо и размислимо о томе шта је зло, схватимо да је то један дугачак низ неприхватљивих видова људског понашања, али и размишљања. То обухвата увек неку неправду, мржњу, завист, љубомору. Зло – то је, једноставно речено, одсуство доброте, односно њена супротност. Тај проблем настаје због тога што људи не задовољавају себе и своје потребе, као и због сталног утицаја других који носе лошу енергију у себи. Она се, као нека епидемија, брзо преноси са човека на човека и доводи до последица. Да ли заиста постоји зло или је оно само последица лоше енергије код људи? Наравно да постоји, јер зло је одсуство добра, без зла не би било ни добра. То је низ испреплетених осећања које човек временом, током свог одрастања, расплете и схвати прави смисао и значење свега онога што тај наш сложен, али у неку руку и веома једноставан, живот носи. У народу се каже: „Блато може да упрља дијаманте, али не може да их претвори у блато”, то значи да зло може да упрља људе својом тамном страном, али не може човека да претвори у злобника. Добро је опет нешто што јаче и чистије преовладава, попут чисте воде која увек може да опере прљавштину, док је мутна вода само још више замути и запрља. Тако и добро испира све прљавштине зла. Не постоји нико кога није зло повредило, као и нико ко некада некоме није нанео зло. У нама постоје разне потиснуте емоције на чији развитак утичемо ми и наше васпитање. Оне могу учинити да постанемо мучитељ, отмичар. Људи често не признају да чине зло, а највећи проблем јесте то што су склони томе да злобу пребацују на друге људе. Линија која дели добро и зло пресеца човека на два дела. Зло може да потиче од наше природе или нашег васпитања, потпуно је небитна ствар. Битно је да је то нешто што наноси бол нашем човечанству и психички и физички. Људи мисле да је лакше бити зао него добар, да је лакше задавати бол другима и да тако овај наш свет функционише.
Данас не постоји човек који је потпуно зао или добар. Ми сами одлучујемо да ли смо анђели или демони, да ли је пут којим идемо лакши или тежи. У зависности од тога шта нас све окружује, није срамота бити другачији, бити посебан, бити свој. Многи песници издвајали су се из свог друштва, били оговарани од стране људи који пазе да им сваки корак буде по тачно прописаним друштвеним нормама. Пример за то је наш песник Лаза Костић. Знао је доста језика, био веома учен и паметан, трчао и вежбао, што је било чудно људима 19. века. Овај песник доказ је да бити другачији и ширити доброту није нешто што те чини различитим у друштву. Чинити то јесте било чудно за његово време, али тај човек живи вечно, јер је дубоко оставио трагове своје доброте и својих дела.
Добро се може дефинисати као супротност злу, нешто што својом светлошћу испуњује човека. Наравно, не каже се узалуд да је добро супротност злу, јер колико добра толико и зла. На овом свету много је људи који су пуни неке посебне и јединствене лепоте, али зло својом тамном страном тера добре људе да потискују добро у себи. Године пролазе, а ми чекамо нешто не бисмо ли почели дисати пуним плућима, баш онако како желимо. Све те године никада не можемо вратити, тек у дубокој старости ће нас стићи све то и схватићемо како смо заправо могли живети. Зато треба живети пуним плућима, испуњавати нашу унутрашњост чинећи добра дела. Чинити добра дела не мора да значи да ће нас патње заобићи у животу, али све што чинимо – чинимо себи. Ми смо они који ће се поносити тиме, јер то је оно што испуњава нашу енергију. Шта год да се деси у животу, пролазно је, али шта год да се деси – деси се са разлогом. Треба волети оно што нам одговара и не одговара, из свега извући добро: из сваког проблема, догађаја или особе. Треба заволети себе, јер свачији живот није само обична карика – то је драгоцени период који треба провести живећи по сопственим правилима и чинећи оно што нас испуњава. Оно што сваког човека испуњава јесте индивидуално, разликује се од особе до особе; али треба учинити нешто добро за себе, испунити унутрашње задовољство. Човек жање само оно што је посејао. Зато треба свакодневно сејати љубав, доброту, човечност, искреност и веру.
У свету постоји много врлина и када бисмо их почели набрајати, требало би нам времена и времена. Једна од врлина којој свако треба тежити јесте љубав. Љубав није чудо, али чини чуда. Нашу срећу одликује љубав и ми смо без ње обични несрећници. То је најплеменитије осећање подарено човеку. Љубав је једноставно емоција која сваког човека у потпуности испуњава и чини срећним. То је емоција која је вечита инспирација наших књижевника. Љубав није само осећање према другом полу. Може бити љубав према породици, пријатељима, али чак и стварима које волимо да радимо и према свему ономе што испуњава нашу душу – појам који нам је од давнина познат и који је носилац добро познатог значења. Међутим, ни у љубави није све савршено. Ако је љубав неузвраћена, онда је она носилац туге и бола. Нећемо увек бити срећни, али кад-тад љубав се „деси” и наше срце почне снажније и јаче да куца. Без љубави нема живота, она је нешто најлепше што га покреће. Није битно само волети, већ бити вољен и бити уз вољену особу у добру и злу. Постоје дела и приче које смо прочитали и који говоре о томе да је љубав разлог завршетка многих живота. Међутим, то не представља крај, можда крај живота, али је то истовремено наставак љубави и почетак једног вечног живота. Љубав је врлина и моћ испуњена прелепим тренуцима. Она нам даје снагу да се боримо кроз живот и да наставимо даље кад год нам лоше крене. Зато јој треба тежити и пружати је људима око нас.
Треба веровати да се добро добрим враћа, чинити добра дела и помагати коме год смо у могућности да помогнемо. Све што чинимо је за нас, јер не каже се у народу џаба: „Колико дајеш, толико ти се и враћа”, што значи колико год доброте пружиш, толико ће ти се вратити, само треба имати стрпљења. Свет је опасно место за живот, не због људи који су зли, већ због добрих људи који ништа не предузимају. Као што наш познати нобеловац Иво Андрић каже: „Доброта много зна и може, а говори само осмехом.” Тиме нам је хтео рећи да човек који има доброту може све постићи у животу и да је добар човек онај који се искрено осмехне и са осмехом све говори. Ни ватра, ни вода, ни време, чак ни смрт не могу обрисати добра дела. Права вредност сваког од нас јесте душа, јер она увек сјаји и никада не бледи. Племенит човек жури учинити добра дела што пре, а покварењак одуговлачи са чињењем добра и од њега бежи. Људи мисле да бирати добро значи изабрати тежи пут, али не знају да изабрати чистији пут значи видети куда идеш и лакше превазићи оно што он носи. Изабрати тамнији пут значи не видети ништа и упадати у сваку рупу коју он доноси. Бити добар човек није лако бити. Да је лако, добар би био свако. Од малена се човек учи, иде у школу. Не каже се узалуд да је богат човек онај који је носилац пуно знања. Добар пут ка задовољству и срећи јесте пратити своје снове, волети праве људе, дружити се и не траћити време на дела која нам ништа неће донети. Добро није нешто што се само у бајкама среће, то је нешто што је вековима нашим прецима познато. Они нису заборавили прави смисао живота, знање о томе пренели су на нас, али такође и ми то знање треба да пренесемо својој деци.
Живот је испреплетена борба добра и зла у којој сваки човек сам за себе бира којим ће путем кренути. Да ли то био онај лакши пут, у коме човек размишља о последицама или онај тежи пут који је вредан напора и труда – избор је сваког појединца. У животу је битно бити јак и борити се са проблемима које нам он доноси без обзира на то колико они били компликовани. Треба са том добротом ићи упркос лошој страни. Као што се каже – битно је веровати да је добро јаче од зла. Зато верујмо и потрудимо се да докажемо да је тако и имаћемо велику моћ у својим рукама – доброту која ће нам значити у животу више од било које суме новца.
Биографија:
Зовем се Катарина Велимировић. Рођена сам 4. априла 2003. године у граду Ваљеву који припада Колубарском округу. Живим у Ваљеву, где похађам трећи разред Медицинске школе „Др Миша Пантић”, смер лабораторијски техничар. Овај леп градић у својој околини има разне познате књижевнике који су запечатили наш крај својим делима и који су вечита инспирација младим ствараоцима. У потпуности сам предана књигама и чарима које оне доносе. Волим да читам и пишем. Мој дар за писање првенствено је препознала моја мама, која је уједно и учитељица. Она ме је научила прва слова. Почела сам да пишем због разних емоција које су се будиле у мени и које свакодневно окружују човека
Насловна фотографија: Photographize