Где си? Уморна сам, изађи! Како бих те нашла када те никад нисам видела? Та игра коју водиш је врло незахвална… * Пресекао ме је врисак из таме Бројала сам до десет Полако, пажљиво, пре но што те угледам Ти као да си само чекао знак На самом почетку тако сигуран На свечаном отварању у светлој сали Кроз пресечену си траку прошао победнички Већ си попио аплауз, неизвесности није било Онда сам и сама тај свет угледала Кроз слепу веру, али плач губитника. * Прва се сећања о постанку враћају тек са нестанком Па сам Те у почетку тражила са жаром Радозналим пространствима што букте Деца воле жмурке У највеће дубине ронила сам за шкољком Којој бисеру си испевао пут У највеће висине летела за дугом За невиђеном бојом где скрио си свој дар И целу сам земљу проходала боса По снегу и трњу лежећи у дан Тражећи насмејан месечев цвет У чијем мирису чека ме Твој сан. * Али у води не нађох ни шкољке На небу не видех чак ни блесак дуге А сваки је цвет окупан у сузама Кристалне ми рекао све месеца туге Добро си се сакрио. * Прошло је доста А ја сам и даље тражила Већ је песак био једнак у стаклима Цурила је нада, наговештај сећања. * У залазак сунца, блесак задње снаге У пустињи померам пећинску стену Чујем, жубори зелена оаза Коначно си ту, у магновењу сањам И задње капи вина пресахлог грла проливам на камен И задња зрна жита преполовљена бацам као жртву Како је само лако дечја игра постала борба за опстанак… * Најзад, указа се пут У пећину падох у блаженом трену У леденом мраку ниси био нигде Ни оазе зелене, ни прозор ка светлу Али нешто ми страшно увијаше тело Сиктаји су били све ближе и ближе И спознаја бола, и та давна слика Да празнине увек било је и биће Да се борим нисам ни хтела ни могла Смрт ми је низ врат клизила све јаче Напољу је ветар разносио камен А мој песак тада престаде да тече. * Отворих очи, опрезно, лагано Ишарано глађу тело ме је пекло Воде моје борбе слепиле ме целу Тај скорели огањ беше ми у грлу И хтедох да вриснем тај последњи пут: „Изађи, изађи! Дадох ти свој живот! Појави се Ти, што без Тебе остах Изађи бар сада, пред крај да Те спознам Дајем Ти сву себе, жртва Теби постах Предајем се сад и чекам Твој суд, На добро ил’ зло према Теби дуг.„ * Удубљења шарених скерлета са песком Понела сам отров и печат ко жиг Спремна на вечност шупљег тела крик На усуд да никад не спознам Твој лик И да вечно лутам ко авет по дну Испуцалом, нема, по пустињском тлу. * Из црнила се сећам, видех себе одраз И сопствена рука у безброј стакала Кида и пробада посрнућа жудна Под велом таме дави, гуши, слама Све што је од Тебе од првога дана Капи душе истискује неуморна гладна Агонија која није ничем равна: „Не, ниси ме оставио, ја убих те сама!” Препустих се тад да паднем у бездан Кад разли се у мени ниоткуд глас Одасвуд из сржи битисања спас: „Не, не можеш ти да убијеш Нас!” * Понесе ме онда као да сам пора Са Његовог длана без муке, лагано Путем светла натраг и у сусрет злату Исцелило ране, пољубило очи Мене мраком окорелу окренуло дану И блеснуше тада преда мном ко никад И земља и море и небески свод И космос се састави у најмању тачку И цео бескрај да плови над њом Песак нисам чула да сипа кроз стакло Нити сам тражила више било шта Пила сам воду слушала јој жубор Док је текла мека са извора два Обасјах топлином ту нестварну кишу Што увелој души поклони ми спас И просу се дуга ко ниједна друга Са бојама видљивим само за Нас Разлише се боје у земљину сенку И месец пуни да да блиста у њој И проли се бисер из клизавог ока У коме је блистао сав небески дом Дадох ти тад Тебе, тај делић из себе Ко живот да држиш га, јер ми смо били Он А из длана Твог тад порасте бисер Под месецом тај цвет што смеје се сном. * И родих се тада у пећини опет И видех све време ти био си ту, Скрио се у мени још на самом постанку Док ја сам бежала, Ти си био Он.
Зовем се Наталија Раковић, рођена сам у Лондону 1996.године, али се породица убрзо враћа у Србију, у Алексинац, где сам одрасла. Тренутно студирам на Департману за педагогију на Филозофском факултету у Нишу.
Откако знам за себе знам и да имам оно што би се могло назвати „нагон за стварањем”, као једна од најосновнијих потреба. Не бих могла да се одлучим која је од димензија тог стварања – ликовног, цртања и ручних радова, музике, писања – моја већа љубав, јер свака на специфичан начин одређује и одражава један део мог интегралног бића. Никада нисам превише свесно размишљала о самом писању, или о уметности уопште, покушају писања или жељи за писањем. Она је дошла природно, спонтано, као несвесни цртеж на маргинама свеске. Још од малих ногу покушавам да на људски, писани језик преведем оно што се дешава када се ваздух сабије, боје окоре и васиона згусне око неког тренутка, осећаја, мисли или догађаја, ма колико они небитно објективно деловали или не, ја се отимам да их, као бронзу, речима излијем у вечност, што они за мене и јесу.
Различите су димензије које одреде да ли ће се салити у виду питања, одговора, суптилног или директног стиха, загонетке или слободнијег, више прозног облика. Зато је и мени самој сопствени израз у писању често неухватљив, како и треба да буде, у складу са лепотом. Ја га само пратим, и слушам где ће ме одвести, увек се трудећи да читаоцима оставим пут и назнаке ка сржи песме.
Насловна фотографија: Unsplash