Украо сам са росних поља последњи загрљај сунца, земљо моја. И дан-данас устанем кад причам о теби, о твом терету који лежи закопан дубоко испод маслачка и камилице. О твојим сузама које заливају пролећно цвеће, о твојим рукама избоденим трњем. Човек је проклет. Проклет да преживи, а можда не би требало. Проклет да гледа како се гаси све што је волео. А он остаје жив. А оно што би стварно требало да живи је земља, да на њој трче дечица, да је милује поветарац, да се и она опет наслуша приче и смеха. Да згаришта са ње спере киша. Е то би био један нови дан, нови почетак. А ти си тек тако остала пуста и напуштена, земљо моја.
Уснио Светог кнеза Лазара како у скутима крије крст од крвавих руку безбожника. Гледа и плаче, плаче над маленим небеским народом. Зна и Свети Зосим да је то сан, и да одавно кнез Лазар обитава у царству вечноме. Тај малени небески народ оставио је неверницима, нечастивим силама. А он бди над њима и моли се да их Господ Бог погледа. Исцели нас, Свети Зосиме, српску муку узми крај себе, целиваће и ко никад није, твоје мошти крила су Србије.
Сетиш ли се, Србине, посејане пшенице која је остала, сетиш ли се неорезаних шљива, незакопане прошлости? Мој мучениче, без гроба, без оплаканог крста лежи твоја земља. И пепео је разнео поветарац. Разнео спаљени дом негде доле ка мору, па ко зна где сад почива твој живот. Твој уснули живот. Буде ли ти жао кад процвета свако дрво? Буде ли ти жао оног што си оставио? Нема само човек душу. Тај грумен земље што си узео у шаку, распао се, распао се као што си и ти. Нико читав не оставља свој дом. Пронађи свој грумен, мој Србине, закопај га како доликује. Јер тамо где би га вратио крв лије испод површине, то више није та земља.
Сузана Трифуновић
Насловна фотографија: Unsphash