Avgust je oboleo od fisije uranijuma, u anamnezi je pisalo: „previsoka temperatura, otežano disanje i truljenje tkiva”. Grad fotografisan prejakim blicem. Niko se nije smejao. Udar je zgradama razbio zube, beton ponovo pretvorio u prašnjave staze kojima su nekada odlazili ribari. Povratni talas zbrisao je kimono sa moje majke. Zauvek joj tetovirao leđa krvavim granama trešnje. Nadomak okeana molili smo za vodu, bilo je moguće čuti hlađenje kostiju, šištanje čelika, ključanje kože. Prozori bez kapaka uzalud su zurili u nebo, nisu čuli jauk letećeg tramvaja, sirene izletele iz vode, zapetljane u telefonske dalekovode, krljušt prekasnog upozorenja. Iz nulte tačke Hirošime niču krugovi, moguće je stajati na izvoru reči: ’hibakuša’, onaj koji je preživeo „brisanje”. Ja, Tecuo, hibakuša, šezdeset godina sanjam rendgenski snimak detinjstva, kostur mališe u školskoj klupi. Moja majka, Kacuko, hibakuša, u kasno leto iz leđa joj sa grana trešnje zru plikovi. Otac, Haruaki, hibakuša, zbog poziva mrtvih riba, hladne utrobe podruma. Moja žena, Eno, hibakuša, još jedan slog u imenu i sigurno bi izvršila sepuku. A moj brat, zauvek ostao samo Icuo, na pirinčanom polju izbledeo pod bleskom drugog sunca. Sat vremena pre konferencije „Enola Gay” titrala je sa zvučnika. Kad je rerna iz pozadine upozorila da je gotovo, pekar je morao da požuri. U tišini sam se suočio sa čokoladnim mafinom, minijaturom košmara i bez reči pokazao na flašicu vode.
Vladan Krečković
Naslovna fotografija: Unsplash