Реч аутора
Драги читаоче, ова је „Драмолина” кратка драма у стиху, заснована на истинитим догађајима а прилагођена потребама књижевнога конкурса о једној од најтежих а, нажалост, вечних тема – насиље над женама које често води у саму крајност – фемицид.
Радња драме везана је за ,,брисани простор“, изопштен од нормалнога тока времена, попут хронотопа у драми апсурда; све је на сцени пригушено – од светла, боја, гласа, до делања… има се утисак као да је све стало. Живот је стао.
У драми сва имена и ликови носе извесну симболику жртава насиља у Србији последњих година. О бројности таквих случајева апсурдно је говорити; зато ћу уместо тога подсетити на велике стихове песника Сима Поткоњака:
,,Ако ме питате колико има новца и злата на свету код човека, нећу моћи да вам одговорим; ако ме питате колико има крви и блата нећу моћи ни да проговорим, плакаћу довека!“
Зато, поштовани читаоче, ако си Жена – прочитај Драмолину, дугујеш то себи; ако си Мушкарац – прочитај Драмолину, дугујеш то својој мајци и сестрама…
Немој да ћутиш! Не дозволи да живот стане!
Лица:
Дон Пјетро Санторини, дугобради, седокоси старац који прегледа карте за пут у Болонију
Мариа Магди, Михаилова мајка ‒ путница
Анхелико Михаил, Маријин син, дечак – путник
Марко Фуриани, Маријин муж, Михаилов отац
Вердита и Јустиција, хроме даме које придржавају Марка
Анхелика, Тихана и Катрин, девојчице у реду за путовање
Чин први
Овако је било… (Сцена. Потмула светлост, болећиво црвенкастожута; у позадини десно олупина авиона, откинутих крила; кроз прозоре вире лица жена са модрицама око очију и усана, загледане су тупо у публику; напред, са леве стране, седи за малим постољем Дон Пјетро Санторини и прихвата путнике узимајући њихове карте у једном смеру који води у Болонију. Њему прилази мајка са дететом. Босоноги. У детета модра марама око врата, на мајчином врату црвена, у руци јој кофер на коме пише: ,,Ко једном уђе, нека заборави сваку наду на повратак – Данте”.
Пјетро Санторини (седи, њему прилазе Мариа и Михаил) : Ненавидна душо, ко си? И зашто сте тако боси?
Мариа Магди (брише очи): Остале су сенке наше на дну вина пуне чаше; заробљене жеље, наде и радости мајке младе… (тешко уздахне)
Анхелико Михаил (помилује мајку по руци, пољуби јој руку): Не тугуј ми, мила мати, мир ће нама Господ дати!
Пјетро Санторини: Ко сте?! Морам одмах знати!
Анхелико Михаил: Ја сам синак оца свога. Послао ме је код Бога.
Пјетро Санторини: Мрзиш ли злотвора тога?
Анхелико Михаил: Кога? Оца свога? Ја мрзети нисам знао, за љубав сам живот дао, бранио сам своју мајку, породичну нашу бајку…
Пјетро Санторини: Па нађе ли звезду – сјајку?
Мариа Магди (глади сина по коси, клекне на једно колено)
Анхелико Михаил: Једног дана дошао је отац пијан с посла кући; Тада к мајци пошао је и почео јако тући! Плакао сам као киша, да
престане молио га, зграбио ме као миша; чак и тад сам грлио га: Стани, тата! Воли маму! Волимо те од свег јаче! А на поду моја мама модра лица цвили, плаче (наставља тужно) Громогласне неке речи просипао је по нама, именима чудним, страним, названа је моја мама… Стани, тата! Маму воли! Не ломи јој крхке кости! Твој ме стисак јако боли, што си, оче, без милости?! Ни час више, ни два мање, сачекао отац није, већ ме као суво грање изломио, карту дао… (показује и пружа Санторинију карту за пут)
Пјетро Санторини: То је зверка!!!! Отац није!!!
Мариа Магди: (поново загрли сина, привуче себи) Своје ноге змија крије… Кад смо некад били млади, нисам знала да то ради! Скривао је љубомору, склоност пићу и превару. Полако сам откривала сва његова лица лажна и све више сам бивала баш нимало њему важна… Најпре сила, речи ружне сјатише се око нас…
Пјетро Санторини: Тражисте ли негде спас?
Мариа Магди: Срамно је то кад сви знају (обори главу) да односи лоши трају…
Пјетро Санторини: Није срамно! Не ћути се! Од ћутања полуди се! (устане на ноге) Проговори!! Пробуди се!!! И спас нађи, потруди се!
Мариа Магди: Чекала сам, промени се ја надала…
Санторини: Од чекања си и страдала. (седа на своје место)
Крај првога чина
(светло мало пригуши први план сцене, чује се музика, напета, бубањ доминира; у позадини сцена светло пада на Марка, крупног мушкарца знојава чела са омчом око врата; њега придржавају једнорука Вердита и једнонога Јустиција, да њих нема – посрнуо би и обесио би се одмах)
Чин други
Десно, напред у првом плану светло пада на три девојчице и јача како се чује појање једне од њих, најстарије и у средини – Тихане која пева у плавозеленој хаљини попут сирене са букетом црвених ружа у рукама)
Јустиција: Шта се то чује, о, сестро мила? Какав то мио глас путује? Чија се оно назиру крила?
Вердита: Познато звучи тај мили глас, ко да херувим позива нас?
(Фуријани хипнотисано гледа а потом му све више смета појање, жели да затвори уши, али му Вердита и Јустиција не дају јер би се без ослонца обесио.
Јустиција: Шта кажеш сада, ти Фуријани?
Марко: О, песмо млечна, престани, престани!
(тргне руком, Вердита не да)
Вердита: Не може престати ЈЕР СЕ НЕ ЋУТИ КАД ОКО ТЕБЕ ЗЛО СЕ НАСЛУТИ!!!
Тихана (пева): Јер ако усним, ко ће крик да пусти
Згорео у сенци младог јелења?
Моја је ноћ просула шаку семења
У мучни несан што му траг на усниии.
(Катрин и Анхелика имају мала бела крила попут лабудових, обучене у бело, невино, лабуђу песму настављају кроз ехо, док Фуријани све теже подноси песму):
Катрин, Анхелика: Јер ако усним, ко ће крик да пусти…
Јер ако усним, ко ће крик да пусти…(плешу око Тихане, прилази им колона девојчица и девојака које чекају док траје
песма а све плешу око њих три; музика је најпре спора, тиха, млечна, онда брза, опомињућа и борбена; Марко бива луд од призора и звука; плес траје, сцена дивља, плешу и Мајка и син и Пјетро Санторини, силазе једна по једна путнице из срушенога авиона, сви плешу, певају, играју, метеж и хаос је на сцени, а затим се полако све смирује, свако заузима своје место, бубњеви се чују, очекује се прасак, бум, кореографија допушта in medias res форму где су у центру круга Мајка и син као Богородица и Исус, око њих Тихана, Анхелика и Катрин. У једном тренутку прекид, само се ЧУЈЕ БУБАЊ, полуосветљени плесачи, а светло опет пада на Фуријанија који се отима Вердити и Јустицији)
Марко: Нек престане бубањ пусти!
Вердита: Зашто ридаш кад загусти?
Плесачи (углас): Јер ако усним, ко ће крик да пусти…
(Марко цимне рукама и отме се Јустицији и Вердити, оне изгубе равнотежу и падну а он изгуби коначно ослонац, висне ОБЕШЕН, бубањ се смирује и зауставља)
Светла се гасе, крај другога чина.
Трећи чин
Могло је и овако…
(Сцена. Ликови сви исти, али улоге и побуде другачије: ово је сада приказ срећног краја шта би било да (ни)је било… Авион је нов, исправан, лети за Болоњу; унутра су познате и успешне лепе и нашминкане жене; у реду се чека за предају карата и пасоша; сви срећни, Тихана певуши, Анхелика и Катрин јој чупкају руже из букета; Марко грли жену и сина јер путују као дивна срећна породица.
Пјетро Санторини (Михаилу): Мали дасо, ко си, реци?
Михаил: Идем где су моји преци. У посету баки, деки…
Пјетро Санторини: Види, види (окрене се Марији) ко гроф неки…
Још једну он радост дели!
Марко: Бићу срећан живот цели! (загрли жену, пољуби сина) Осим овог нашег злата, доћи ће нам опет бата!
Марко: Бићу срећан живот цели! (загрли жену, пољуби сина) Осим овог нашег злата, доћи ће нам опет бата!
(узима њихова документа и пропушта их; за њима Тихана, Катрин, Анхелика и цела поворка)
Никад није сасвим касно Да се свима каже јасно да је срећа да је срећа злата вредна Свака женска душа чедна; девојка је биће нежно Као зимско јутро снежно, нађи начин да пролеће Ти доведеш у њен дааааан…
Ти доведеш у њен дааааан…
Анхелика и Катрин: Нађи начин да пролеће
ти доведеш у њен даааан…
Све девојчице, девојке и жене из реда:
То је сваке жене сааан,
То је сваке жене сан…
Посвећено свим жртвама насиља и фемицида у Србији. У ликовима похрањено сећање на Мају и Михајла које је отац Марко свирепо убио; Тијани Јурић, девојчицама Анђелини и Катарини које су мучки силоване и свирепо убијене и свима осталима, прекобројнима, непрежаљенима. Слава им.
Биографија:
Љиљана Павловић Ћирић рођена је у Крушевцу 1983. године. Студирала је Српски језик и књижевност као и Славистику на Филозофском факултету у Нишу. Пише од своје осме године; објавила две књиге поезије ,,Од суречја до сумрачја” и ,,Сетосејачи”.
Добитница је бројних награда на пољу поезије:
- Невенов фестивал деце песника 1994.
- Фестивал поезије „Палић” 1998.
- Драинчеви књижевни сусрети – Ђурђевданска награда, 1. место, 2007.
- Златна повеља, 1. место за најбољи циклус песама, Удружење Леонардо, Вршац 2008.
- Златна плакета, 1. место за најбољу песму по оцени стручног жирија КК ,,Велимир Рајић” Алексинац, 2008.
- Награда ,,Песма над песмама”, 1. место за најбољу песму по оцени стручног жирија на Књижевним сусретима КК ,,Велимир Рајић” Алексинац, 2017.
- Награда ,,Песничка лира”, 1. место за најбољу песму по оцени публике, на Књижевним сусретима КК,,Велимир Рајић” Алексинац, 2017.
- Специјална награда ,,Трептај срца” за најемотивнију песму на Књижевним сусретима КК ,,Велимир Рајић” Алексинац, 2020.
- Многе награде на општинским и окружним сусретима песника;
Учесница је многих песничких дешавања у региону, заступљена у многим зборницима и часописима. Објављивала у ,,Путевима културе”, ,,Словословљу”, ,,Багдали”, ,,Свицима”, ,,Између два света” (часопис посвећен Бранку Миљковићу).
Пише поезију, али и драме, као и прозу и драме у стиху намењене деци. Професор је српског језика и књижевности и радила је у школама (Гимназија у Крушевцу, Средња школа у Варварину). Тренутно ради у основним школама у Варварину и Сталаћу. Живи у Сталаћу.
