Закон о родној равноправности донео је бројне негативне коментаре у широј јавности. Чини се да се међу противницима уопште и не покушава расветлити узрок доношења Закона и евентуалне промене којe исти може донети. Свесни чињенице да је проблем комплексан, будући да се може сагледати кроз призму различитих феномена (језички, социолошки, културолошки, правни итд.), овде дајемо иницијална запажања која не претендују да дају целовит увид нити да буду нужно теоријски утемељена.
Говори се о томе да језичка струка није консултована приликом доношења закона. Зашто онда постоји институција или тело ако не извршава своје обавезе? Колико тамошњи запослени часно обављају свој позив? Ако га ваљано извршавају зашто њихов „гласˮ нема дубљег одјека? Јесмо ли изгубили поверење у њих и они наше поштовање? Има ли места за полемику? Из језичких кругова може се чути и теза да је усвајање појединих одредби противно норми и духу српског језика. Како то звучи просечном човеку и колико се то њега дотиче? Управо оном који ради за минималну плату и који се за исту покорава силницима не би ли задржао голу егзистенцију. Није ли норма и дух српског језика нешто што је готово увек било у рукама моћника? У којој мери се, кроз епохе, „обичанˮ човек морао покоравати појединцу/појединцима који су одлучивали шта је исправно и најкорисније? Нису ли ти исти нормативисти довели до тога да се не може ухватити нит шта је правилно а шта није, те свако говори тек да би се споразумео? Да ли размишљамо где ће се ти препоручени облици примењивати? Да ли ће њихова употреба захватити широк простор или тек оне појединце који припадају елити/вишим слојевима друштва/развијенијим просторима (поприлично релативизовано), како то обично бива са књижевним језиком? Хоће ли те форме бити разлог да се говорници новчано санкционишу, а испитивачи из области правописа као и досад буду ригидне судије према омладини којој је и онако доста свега? Чују се и коментари о урушавању српске традиције. Такве тврдње, између осталог, сретале су се и у 19. веку када је дошло до раскида са језиком Светог Саве и потоњег Вука Караџића. Све то јасно указује да су промене неминовне у језику, друштву, породици, појединцу итд. Језик се мора мењати у складу са друштвеним токовима. Не треба се дилетантски односити према ономе што нас окружује и слепо се покоравати застарелим и превазиђеним обрасцима.
Неприхватање појединих одредби Закона може се сагледати и у контексту дестабилизације традиционалног поретка. Језички облици нам показују да жена не мора више бити само мајка, домаћица, већ и радница која зарађује за себе или своју породицу. Економска самосталност је круцијална ствар када говоримо о равноправности међу половима. Проблем настаје у томе што су послови „резервисаниˮ за мушкарце много више плаћеније од оних „женскихˮ занимања. У огласима се често траже конобарице, чистачице, фризерке иако знамо да има изузетних и конобара, чистача, фризера, и пекара и пекарки. Више позиције, рецимо у оквиру факултета, често заузимају доценти, редовни професори, декани а знамо да постоје (чак већински) и доценткиње, редовне професорке, деканке/деканице – па зашто се онда не би тако и именовали. Зашто би на дипломском раду стајало ментор ако је кандидат одабрао редовну професорку, дакле, менторку? Чему сиромашење језика и обезвређивање појединца? Ако је језик одраз друштва и друштвених процеса, онда би требало да се тако и понашамо. Језик нам сугерише шта нам ваља чинити. Замислимо децу која стално слушају о фудбалерима, дактилографкињама, писцима и тиме им језик/друштво рецимо онемогућава да буду фудбалерке, балетани, дактилографи. Управо ови двојни облици омогућиће да развијамо свест да растемо у складу са властитим афинитетима. Стога је неопходно да језик одражава актуелно стање, а не да заговара скривене родне стереотипе. Зашто бисмо рогобатно користили жена пилот када можемо рећи пилоткиња? Зашто бисмо имали само свештенике када и жене могу обављати тај посао (нпр. свећенице у Војводини)?
Стефан Симоновић
Насловна фотографија: Getty Images
Садржај и ставови изнети у чланку су ставови аутора и не одражавају нужно ставове уредништва часописа Без лимита.