АРХИВСКИ СУСРЕТ СА ПРОФЕСОРОМ ФИЛОЗОФИЈЕ У КАФЕУ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ 1952. 1972. 2018. / За Л. Прошића, у блеску тмине!/ * Празнина је бескрајна! Она нас окружује! Зато су немири наши и та врева вечерња и снови, и наслућивања сва ! / Л. Прошић,из Генеративних песама/ I. Гордана Т, Бранко М . Лука П. / Алманах и одбрана, 1952. Седели смо раширених руку на великом одмору у предвечерје Браћа нас чекају првоборци са револвером у џепу и ордењем Однекуд тутњи војни авион црвених рана и оронулих крила Гордана стидљива са витицама од олова каже да је Гимназија Сивоћа наметнутих нужности и само кроз прорез тмине види Пролеће дрвећа и птичје очи што седефно боје стихове У свешчици у плавом пак- папиру пише Гимназиски тренутак Срицан у зимској студени радничке бараке у Београд –махали Где се прсти лепе на заједничкој авлијској чесми у зиму у светлу зору Кад се буде чистачице олајисаних чекаоница и попљуваних перона Станице Југословенске железнице где беспризорни чекају последњи воз Промичу плаве и зелене униформе ноћни слепи мишеви вране Клепећу полетушкама и љубе ружичасте даме у кожним јакнама Спуштених невиних трепавица са цигаретом - крџом Дравом А ту негде близу је наша школа прозвана Бастиља и Душанка из Мог разреда и сви ви мали начитани хероји и Бранко и Лука И Сирано де Бержерак и Балзак и Крлежа ту негде у Алманаху Ђачке литерарне дружине Његош је последња Одбрана живота Закаснелих снова и идеала те дрхтаве тамне приче о Смољчанима И рат и црне легије и Босна где су Христа распели по други пут Све то укуцано на машини Оптима сивим словима у кабинету Предвојничке обуке на папиру из Гарнизоне библиотеке До дубоко у ноћ осветљена Победом у хуку ветра Интернационала Буди се исток и запад Гордана је у последњем реду учионице Бранко у првом излази на сцену литерарног састанка и скоро Пустим градом уморне класе разлива се запаљива смеса речи: Израз, израз, израз – савремена поезија је поезија израза! II. Хотел Парк. Матине. Игра и време. 1972. Maђар Шандор виолиниста на матинеу свира изнемогло Хачaтурјанов Плес са сабљама брише зној са чела Креће се као на премијери неког чардаш балета за народ На галерији сале немо седи атентатор Александар Војиновић Онај што је ходао ка смрти и смрти за другог записује Професор философије у свесци са жутим корицама Пред њим се нижу они што им је живот игра а смрт слобода У скопском насељу Шуто – Оризари време је само данас Бескрајна прича црних очију и пољубаца у чело и витлање гуском Тако себи сам говори и подиже џезву са кафом сипа са осмехом Неком упућен окован тајном можда Хајдегеру, Марксу или Веси И. Ено из Тврђаве преко моста Валериј Брјусов са Бранком И Мандељштам ће доћи и Пастернак и Милица и Нана из Дела И Љиљана Бибовић са Берклија Испод грчког неба И ко зна ко још можда лепа Рахела са ћилибарским очима Или студент социологије са децом цвећа из Хипи долине Са ринга после меча ударачи Челик и Парлов непобедиви у поразу И сликари боје Нишаву у црвено и комарци и ракови и речне ласте Нестварни ликови овог матинеа седе са професором у хотелу Парк И он узима зелени мантил од балон свиле и нехајно махне... III. Радио Београд 2.Емисија Гозба. Маркс и Хајдегер. Гост Л. Прошић Професор философије. фебруар 2018. Драги слушаоци у данашњој емисији Гозба посвећена Филозофији на тему Маркс и Хајдегер говориће наш гост Професор философије Л. Прошић. Добар дан! Добродошли! Питање на које ће професор покушати да одговори Гласи: да ли има нечег заједничког између Маркса и Хајдегера? И сатенски глас из студија плави етар улице и тргове метафизичких градова! До изнемоглости, ту где јесмо, сами на свету, у сусретању, на путу ка.... / P.S. / КИШНИ МАНТИЛ ПРОФЕСОРА ФИЛОСОФИЈЕ НА СЛИЦИ СА ВРАЧАРСКОГ ПЛАТОА ИСПРЕД ЗДАЊА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ, 2016. Чудно је то Тај нестанак Али зато смо! / Л. Прошић, из Генеративних песама / I. пролог Професор философије никуда не излази без зеленкастог кишног мантила конфекције Беко налик је на амерички Монтгомери из филма Казабланка из доба велике глади и Унриних пакета Југославији У њему смело корача кад витлају олује из тавног хоризонта и пепељасте измаглице када кише деру асфалт и трамвајске шине када сунце пада на реку безгрешно када Београд тоне у фабрички сумрак ударничког дана из ког израња црвени димњак Бипове пиваре у Скадарској и када ужурбано пролази силуета треће смене у свитање Где смо погрешили. Стали и разорили. И растали се насред пута пред својом једином кућом- запитао се професор гласно у хладном стану и кренуо кроз кaтакомбе од књига у редовну шетњу пребацио кишни мантил нехајно преко руке понекад и о десно раме ко Марчело Мастројани или Ив Монтан са шансоном на уснама у шетњи мануфактуром радничких крајева Париза Понекад седне на клупу и преко колена војнички сложи кишни мантил и чита Рилкеове Девинске елегије Верхарена држи у унутрашњем џепу Кјеркегора и Миљковића у крвотоку и греје га на студени врачарског платоа та топла оловна слова из типомашине и Учена Нада Ернеста Блоха и прошлост ону у пролазу сриче у фрагменте и римоване даљине II. иверје Надилажење је све. А опет у стварности на сав глас да не постојимо јер издалека долазе пријатељи и жене умилне и изгубљене пред нама у давању у посусталом сећању на пољупце и неколико откинутих песама са грозда и развејано иверје речи на папиру са воденим знаком Пред затвореним вратима испред и иза нас што ни добра реч у сонет сложена ни одблесак сна ни искра унутрашњег Устанка не отвара а ни гимназијска невина песма у сталном понављању откуцана на дрхтајима Бисер машине у Алманаху у једном даху само онда и нестварна у времену Само та једна Реч има моћ над животима да их отвори и затвори ко антикварну књигу да се сурвамо низ хрид у тајну бездана светлости беле и у пределе у магновењу распрсле муње заувек заувек Тако је записао професор на ђачкој дашчици пиши - бриши и све је то стало у коси џеп кишног мантила чија зелена сенка ко бескућник нестаје што даље у изганство преко врачарског платоа и грдне силуете Народне библиотеке III. трансцеденција, Кошутњак. Професор слаже књиге у својој библиотеци Коси зрак сумрака у свануће у сатенском оку Верхарена је вратио Бранко Миљковић Нисам могао да му поклоним ту књижицу Рекао сам му да ће он њега достићи некад А ја сам знао да је магија за мене Анри Мишо И да на хоризонту бледе ликови у сусретању Нашли смо Време прошлости без будућности А тишина је велика за нас са звездама у уху *Лука Прошић (1935 – 2018), филозоф, песник, есејиста
ЗВЕЗДАНА БЕСЕДА НА БРДУ ГОРИЦА КОД АНТЕНЕ РАДИО НИША На аутобуским станицама Се скупља сва могућа провинција. Једни путују у бестрага А други ће се задржати На малограђанским идејама.** 1.сцена: жана са каранфилом у преноћишту Атина Кад утихне баритон црвеног сандука виолине хотелског бенда шефа - пијанисте Славише Нешића са диркама на сваком прсту на политури клавира лагано промичу официри са девојкама и келнер – гарсон Гаврош Рама Ромален са очима црним ко Панчо Виља и драматични акорди и прошлост усамљених душа када Луис овог дана отпева последњу нишку химну у смирај што срце раздваја на само два откуцаја и јецај принца љубави не буди ме не ружи ме мајко не питај ме за судбину клету та песма се тетура улицом седмог јула верглаши је навијају гласно увлачи се магла са Нишаве ракови гризу жалосну врбу аутобус Енглез Лејланд двоспратни на штулама тутњи поред Тврђаве врати се драга на растанку те пољубио нисам рат кад беше све је остало варка у стриптиз – бару пева са лептиром око врата Иво Робић нестаје полако поноћни аутобус за Београд преко Светозарева Параћина и Ћуприје град постаје пусто острво са чежњивим очима и пожудом периферијских жена над ка-пе-домом круже беле утваре на затегнутим орозима блештава светла дај ми само данас у пијанству у лудилу да нестанем стакло да загризем играјмо се харлекина на палилулској рампи воз тутњи у небеса промичу пусти пејзажи локомотива-нож зарива се у станицу попијмо још једну са незнанком у Атини каранфил је расцветан грлићу и Жану поноћну музу поклонићу јој судбину моју купићу хлеб у рану зору и отићи у бубањску махалу код сликара Мими Парижанина што у ноћи слика Мадону ваја звездама чекићем разбија железо крвари глава гневног ратника Низ калдрму гамиже поскок - BMW мотор - приколица вијоре се заставе велика је то инсталација уметност двадесетседмог марта на улицама Ниша боље рат него пакт боље гроб него роб кличе јато гавранова дрхтавом руком отвара се албум пожутеле очи фотографије последње писмо са ликом Краља и Мајке отаџбине у кутијици – шкољкици из Цриквенице зуби морског јежурка исечци из модног журнала рецепти из Времена и посмртна маска трећа смена у Житопеку пече хлеб пословођа пуши Мораву без филтера Бајтин фијакер клизи поред гробља плотун сева муња блес смрти осветљава низ литице падамо на јастучићу црвеном медаља заслуге за народ и орден народног хероја – а ти матушка моја наскуби руже беле кринове из уснуле баште у Јеронимовој улици за гроб у парку где тутње трамваји и пропиње коњ са Краљем у седлу да откаса у Стару Србију направи венац за победника сиротоме красноармеецу Газатулину и под.полковнику Андреев Петру Арсенијевичу из Лењинграда што узлетеше смертно у јесења небеса борећи се храбро на доковима града на путу заноса преко травњака са звездом са пет крака не стигавши у Берлин тог четрнаестог октјабра 1944. 2. сцена: с погледом на Град, беседа Волим те мала без шминке у загрљају смо зимске ноћи мама ми је партизанка спава после друге смене и партијског састанка водим те кући ми смо озебла бића две протуве из прошлог живота и сами на свету без шала сам да се види кошуља бела купила си ми за рођендан у Душановој у дућану Рубље Сава жута жаруља осветљава ми исечену аркаду ти кажеш то је од аперката ја бих умрла за тебе шта бих без тебе Ледени и твоје левице гурни руке испод џемпера за мене си Мелина Меркури из филма Федра у зору ћемо првим трамвајем до Брзог Брода да се волимо на трави сви ћемо из Шећер – мале бити са периферијским изанђалим женама из Београд и Шинтер – мале Палилуле Стамбол капије и насеља Маршала Тита оне побегле из живота из парка и жбуња код Железничке станице на уснама са црвеним ружом и мирисом бугарских ружа црно белим цицаним хаљинама и тергал сукњама изнад колена са пластичним торбицама жуте и црвене боје розе каишева са натписом успомена из Нишке Бање и прстењем од лажног злата грлиће момке црне облаке привиће жеравицу муње на своје дојке певаће у Вардар механи са жестокима са потернице народне милиције са зализаном косом и сјајем бриљантина на концерту групе Далтона испод мамурног неонског неба воз – ајкула понире у бездан стакла се ломе са излога бифеа Јагода живот је овде увек близу краја хотел Ниш тоне ко Титаник у сенку уличних кестенова оркестар пакује своје ноте испија вињак и мрви задњу цигарету Али негде далеко од Града бубњар Курјак песник из оркестра у ноћи огрнут сатенским велом са Горице гледа у долину Града са антене Радио Ниша светлуца бакља светионик небеским бродовима облаци прекривају све љубави чује се гитара на антени и песмице Битлса то пева песник метафизичких пејзажа луталица са ђоновима од ветра ту су на књижевној вечери прозаисти из радничке класе скакачи са Железничког моста код старог Вулкана бронзане сенке Револуције и стазе посуте ружама скојевци из нишког покрета отпора заклињу се да ће јуришати на небо дугокоси са острва Вајт и Вудстока у зеленим вијетнамкама пацифисти деца цвећа протестни певачи и бит- песници бивши првоборци челичних погледа са Лењинским капама рокер са ранцем и чизмама Бундесвера трчи кроз пампасе Хипи Долине у наручје Џоан Без и Џенис Џоплин на снимању Косе У сумрак сванућа нестали су утварни облаци праменови седокосих стараца пиштале су чељусти фабричких димњака испробаване сирене за случај рата бубњар Курјак је у старачком дому избораног лица све нестаје пре рођења и крај се неумитно ближи и ослушкујемо само су боксери Радничког ударачи без милости трчали преко брда у Нишкој Бањи ући ће у прву лигу живот је овде кратак за поразе уздигнутих песница огрнути црвеном свилом напудерисаних отока од удараца изнеће их на раменима момци овог града хероји улица изазивачи смрти анђели потрошених живота на трон Победника испод блештавог сатенског сунца -------------- **песма „Провинцијаˮ, објављена у листу Гимназијалац, бр.1. 1968. Аутор, Ђорић Томислав ђак II / 2 разреда гимназије „Стеван Сремацˮ, близак Лотреамону. ----------------- на тераси хотела Амбасадор, 9. маја 2010.
Јован Младеновић
(Из рукописне збирке На доковима града)
Јован Младеновић (1952), музејски саветник, књижевник, приређивач. Објављивао је прозу, поезију, есејистику, научне радове, музејске каталоге. Аутор је збирки песама Сокол златних крила (Ниш: СКЦ, 2016) и На доковима града (у рукопису). Учествовао је у пројекту „Др Душан З. Милачић, романиста, књижевник, преводилацˮ, у оквиру којег је 2021. године приредио изложбу и каталог „Душан З. Милачић: романиста, књижевник, преводилац у издању Огранка САНУ у Нишу, Народне библиотеке „Раде Драинацˮ у Прокупљу и Народног музеја Топлице.
Насловна фотографија: Sander Weeteling / Unsplash