„Portrait of a Lady on Fire” (orig. „Portrait de la jeune fille en feu”) iliti „Portret dame u vatri” jeste francuska romantična drama čija je radnja smeštena u istorijsko vreme 18. veka. To je priča o ljubavi koja prkosi konvencijama i umetnosti koja se prepliće sa životom.
Na početku filma vidimo podučavanje devojčica u slikanju. Jedna od njih je donela „Portret dame u vatri”, na kome je prikazana žena čija haljina gori i svetli u mraku. Učiteljica slikanja priznaje da je to delo koje je naslikala pre više godina. Tako započinje priča u kojoj pratimo njena sećanja na strastvenu i neostvarenu ljubav na obalama Bretanje u severozapadnoj Francuskoj.
Hrabra slikarka Marijan stiže prema pozivu u vilu na izolovanom ostrvu. Ima zadatak da naslika svadbeni portret devojke Eloiz, koja je oterala prethodnog slikara. Eloiz je buntovna aristokratkinja koja se protivi tome da se uda za nepoznatog plemića iz Milana. Prema uputstvima njene majke grofice, Marijan danju glumi da je sluškinja i pratilja, a noću krišom slika. Međutim, ubrzo otkriva svoj identitet i uništava prvi portret, nezadovoljna kako je devojku predstavila konvencionalno bez iskrenih emocija. Dobija priliku da naslika drugi, ali ovoga puta Eloiz namerava da dobrovoljno pozira u zelenoj haljini. Kako vreme prolazi tako se dve žene iz različitih staleža zbližavaju proučavajući jedna drugu i vodeći ozbiljne razgovore o značajnim temama.
U filmu se predstavlja zabranjena ljubav na jedan suptilan način uz vrlo malo eksplicitnih scena. Naslućujemo osećanja dveju junakinja preko dodira i pogleda bez mnogo reči. Iako su različite po izgledu i poreklu, otvoreno razgovaraju o svemu što ih tišti. Noemi Merlant sjajno dočarava ulogu Marijan, umetnice koja je nasledila očev atelje, ali mora da izlaže radove pod njegovim imenom. S druge strane, Adel Henel tumači ulogu Eloiz, koja je morala da napusti samostan kako bi se prema tuđoj volji udala za nepoznatog aristokratu iz Milana. Priželjkuje povratak u samostan, u kome vidi jednakost i slobodu da uživa u knjigama i muzici. Njena sestra se ubila jer nije želela da se povinuje društvenim normama. Njihovu sudbinu sputanih žena deli i tiha služavka Sofi, koju igra Luana Bajrami. Morala je da abortira kako je okolina ne bi osudila. Od ostalih likova vredi da spomenemo groficu, majku Eloiz, koju tumači Valerija Golino. Na prvi pogled deluje strogo i ravnodušno, ali kasnije u jednoj sceni otkrivamo tiho nezadovoljstvo i pomirenost sa sudbinom.
Priču žena koje čeznu za nečim više pratimo u otvorenom i zatvorenom ambijentu. Sa jedne strane vidimo plavo nebo, obale stenovitog ostrva i talase uzburkanog mora, dok sa druge – mračne prostorije zamka sa odsjajima svetlosti. Slušamo zvukove nemirnih talasa na moru i pucketanja vatre u kaminu. Imamo priliku da čujemo koncert Antonija Vivaldija „Leto” (deo kompozicije Četiri godišnja doba), u kome se govori o oluji sa grmljavinom. Takvi zvukovi naglašavaju nemire i kovitlac emocija u dušama junakinja. Radnja ima usporen tempo, pa nam se pažnja zadržava na scenama koje izgledaju estetski kao fotografije. Čak sama scena u kojoj se zapalila haljina Eloiz inspirisala je Marijan da naslika delo koje će nazvati „Portret dame u vatri”.
Valja da se obrati pažnja na to kako se umetnosti prepliću. U jednom trenutku Eloiz stoji na obali blizu stena i zuri u more, pa tako podseća na lik sa slike nemačkog autora Kaspara Dejvida Fridriha: „Lutalica iznad mora magle” (orig. „Der Wanderer über dem Nebelmeer”). Interesantno je da se ta slika često pojavljuje uz romantičarsku poemu Džordža Gordona Bajrona „Putovanje Čajlda Harolda”. Ima još paralela između poeme i filma, jer uočavamo i motiv uzburkanog mora koje udara o obale. Zatim, junakinje iz francuskog ostvarenja asociraju na uznemirenog bajronističkog junaka Čajlda Harolda. Takođe se bune protiv monotone svakodnevnice i društvenog poretka u kojima se sputava sloboda pojedinca. Prisutan je uticaj gotskih ljubavnih romana sestara Bronte, na primer, u izgledu zamka, u scenama na liticama i noćnih priviđenja Eloiz u beloj venčanici.
U filmu „Portret dame u vatri” važno mesto zauzima antički mit o Orfeju i Euridiki. Junakinje čitaju, a zatim razmišljaju o postupku Orfeja, koji je prekršio obećanje dato bogovima okrenuvši se da pogleda duh Euridike. Zašto je to uradio ako je znao da će tako zauvek izgubiti voljenu ženu? Služavka Sofi osuđuje i ne razume, Eloiz pravda njegovom nestrpljivošću i snažnom ljubavlju, a Marijan kaže: „Izabrao je sećanje na nju. Eto zašto se okrenuo! Nije napravio izbor kao ljubavnik, već kao pesnik”. Do kraja filma shvatamo značaj sećanja na zauvek neostvarenu ljubav. Marijan i Eloiz podsećaju na nesrećne antičke ljubavnike Orfeja i Euridiku. Umesto pevača imamo slikarku, a umesto povratka u svet mrtvih – povratak plemkinje u Italiju da se uda. Marijan se pre konačnog odlaska okreće da poslednji put pogleda Eloiz, koja tada u beloj venčanici liči na duha.
Francuska rediteljka i scenaristkinja Selin Sjama stalno se bavi pitanjima polova i čovekovog identiteta kroz filmsku umetnost. Poznata je po ranijim projektima kao što su „Water Lilies” (2007), „Tomboy” (2011) i „Girlhood” (2014). „Portret dame u vatri” predstavlja nešto drugačiji projekat pošto je radnju smestila u istorijsko doba. Privukao je ogromnu pažnju javnosti, a filmski kritičari i gledaoci dali su mu visoke. Osvojio je razne nominacije i nagrade od kojih ćemo spomenuti „Kvir palmu” i Nagradu za najbolji scenario na Kanskom festivalu 2019.
Ostvarenje „Portret dame u vatri” se teško zaboravlja. Zabranjena ljubav između dve žene nosi odjeke antičkog mita o Orfeju i Euridiki. Pratimo priču o umetnosti, tačnije stvaranju umetničkog dela koje pobeđuje prolaznost vremena čuvajući uspomene na mladost, lepotu, događaje i ljubav. S druge strane, umetnost otkriva šta se krije u duši stvaraoca, u ovom slučaju, slikarke, i objekta stvaranja, tj. modela. Ambijent i zvukovi ističu sukobe likova sa okruženjem i „buru” skrivenih emocija. Ovo je vizuelno estetski film koji sadrži feminističku i LGBT temu, ali i govori o tome kako pojedinac čezne za bliskošću i razumevanjem unutar društvenih konvencija.
Piše: Mirjana Dimitrijević