Ako psi budu lajali (Vladan Krečković)

Avgust, još jednom  Sumrak se oštri na sečivima borova, opet će proburaziti stomak horizonta.  Samoizdaja dana, kad svaka prostorija u stanu postane čekaonica. Ubeđen si, radio će se uključiti sam od sebe, zatrpati prostor vestima o odlascima. Polako prilaženje prozoru suptilna je metafizika, proveravanje, tek ponekad i čekanje, posebno sredinom avgusta, kad zjapi sparina dana poput usta senilnog starca. Znak da postoje sećanja, ali sve je manje reči i šta ćemo sada? Pod takvom kosinom svetlosti nekada sam se tokom sličnih dana polako pripremao za polazak u školu. Igla na vrhu šestara, kakofonija slova u čitanci. Danas strepnja ostavlja drugačije tragove, jato ptica u plavetnilu noći, svi ti kljunovi i krila, tačke sa zarezom, nizovi kodiranih poruka. Ima još parova, video sam na tuđim selfijima,  nerazmrsivo se prepliću prsti. Više ne brinem za predmete, iz njih će iscuriti senke. Avgust je lavirint, početak fuge. Kao da je interventna krenula na moju adresu. Dojava.  Isuviše mirne komšije. Daljinski bez baterija. Buket tupih olovaka u plastičnoj čaši. Tvoja majica na najvišoj polici ormana. Treći je avgust kako je nisam oprao. Sanatorijum   Pogled sa njegovog prozora bio je izlizani polaroid. Sfumato bar-kod bor-staza-bor-staza-ograda.   Svakoga dana Roršahove mrlje pokazivale su drugačija proročanstva, izlazile iz njega kao svaka istina, nevoljno i teško, … Настави са читањем Ako psi budu lajali (Vladan Krečković)