Prometej na pepelu   Ako, ako, smejte mi se,  Vi pokvarena gamadi crvljivog sloja,  Čija krv struji kao i moja, Ali ja nisam kao vi!  Smejte se jadnome Prometeju Ali nemate prava,  Krvničke zveri Dok vaše metalne ruke cede duše mojih braće i sestara,  Sve dete do deteta Čija krv struji kao i vaša,  Ali oni nisu kao vi.  Za njihove duše po trunka pepela Na mestu gde ste Nebesima pevali pesme, Ali Nebesa ne prihvataju ubice i decogube metalnih srca.  A vi, posmatrači, Glave lakoverne, Očiju razgoračenih od straha, Čuvajte decu kad već niste nas,  Jer je vreme kompromisa prošlo. A sećam se dobro, Jer stare rane ne idu nikad, Da je kamen gradio kule, A kule zatvor, A u zatvoru,  Deca. Pa i ja sam bio dete Nečiji sin, nečije dete, A to dete je mrtvo i ne zove se mojim imenom Koje ruši, pali i razara Pa i ja sam nekad bio dete U zatvoru jer sam bio Dete Ali dete koje nije vaše. Ali ljubavi još ima, a to je On,  On čije su ruke grlile i lečile, On što je čekao, on što nije trebalo da zna za krv među zidovima,  On koji je ljubav.  Pa neka mi … Настави са читањем Sećanje na jednu mene (Nina Kostadinov)