Aleksandra Stojiljković je student četvrte godine Srbistike, Topličanka, zaljubljena žena. Možete je čuti na nastupima grupe Sinestezisti i Mačak Mitar, koja čita i svira autorsku poeziju i muziku. Još traži reči da ne ostane nema kada bude našla sebe.
Salvadoru
Nikad ne mogu da zaspim
Dok ne čujem huku voza
K’o poslednji pozdrav pred Mauricijus
Kao još jedna cigareta
U rukama od teških vagona
S kojima se
Provlačeći i glavu
Probijam kroz tunel
I nastanim negde u Evropi
Negde u Parizu
Negde na trgu
Negde u osamnaestoj ulici
Da se zagledam u oči uličnog slikara
I da se taj sedi ulični slikar zagleda meni u oči
Pa da se tako promukli
Promislimo
Kuda s ovim svetom
Sva
umorna od ljudi koji me vraćaju sebi
Mislim na Mauricijus
Kašljem
Kako ne umem da živim ako ne volim
I ako ne popušim dve pakle
Ako se ne spustim niz prozor noću sama
Da bih disala
Danas
Slikareva duga kosa bi da me isprati na voz
I sve se u krugove zatvara –
Širenje mog tela za Mauricijus
Po krevetu,
Po knjigama
S muškarcem i bez njega
Se zaboravljam
A znam da se istrošeno smejem
Da bih nekom rekla da sam iznenađena
A nisam iznenađena
Nisam iznenađena
Kašljem
Kada me pred sam polazak
Isprate oči srećnog glumca
U gužvi samo jedno lekarsko uverenje izgužvano :
Pošao sam na put
Upisao sam glumu –
Taj se čovek nije šalio
O, a nimalo nije glumio!
Nije ni znao da glumi
Već
Sam iznenađena
A
Samo kada bi mu se brkovi manje uplitali u moj grudni koš
Ja bih znala da mu kažem
Šta je sreća
Mauricijus
Mauricijus!
I kada mu se oko zakuca u levu pretkomoru
Ja ću mu reći tiho
Samo M a u r i c i j u s
Po bradi stvarnoj kao i Mauricijus
po rukavima –
Zavrću se obojica
U moju beonjaču
A ipak
Samo želim Mauricijus
Mauricijus
Mauricijus
Dok ne čujem huku voza
Pa da me zapljusnu vode
K’o poslednji pozdrav pred Mauricijus
I nalazim hitno neki upaljač pri silasku
Dok grlim sliku pariskog slikara koga je sada teško naći.
(kad bi vozovi išli na Mauricijus)
Crveno
Ipak je pesma tužna
Tužna
Beskrajna
Tužna beskrajna potraga za svetlom
I to je sve u ovom gradu:
A tu je i jedna vatrogasna služba
van grada –
Samo da pomiriše krv
Pre zebre
Na semaforu su
Svi ljudi sveta –
Sva svetla
Koji će ikad stati na istom mestu kad i ti
Potpuno daleko od tebe
I šteta što je kratko Crveno
A ti nimalo mračan
Još uvek stojiš na kolenima
I sveznajuća si fleka
Pod nosem vidiš
Samo druge sveznajuće fleke
I misliš
Misliš
Misliš kako da pozoveš službu za krv
Koja ipak nije vatrogasna
Jer ti krv mnogo curi
I krvi ti mnogo fali
Naručito dok gledaš polovinu minuta u crveno
I polovinom očiju
Svom polovinom svog tela si u crvenom
Ta i to ti je ta polovina života :
Pa čak iako prestaneš da daješ
Polovinu krvi za polovinu pesme
Da bi je zavoleo –
Kao što zavoliš sebe tako raskrvavljenog
I patiš
jer zeleni skakavac
želi
da preskočiš
beskrajno tužnu
potragu za svetlom
Španski miks
vruća magla
je popila kafu oko tvojih obraza
obazriva vedrina je pojela ženino srce
zev tvoj me je progutao
svojom nerešivom razdvojenošću
manje je jedno od drugog
isto osećanje
našeg
ne našeg
prostora
koji mi uzimaš nezagrljajem
vruće magle mi podižu ruke
poljubac je samo šal tvoj
ka tebi
i ti mi ga ne duguješ
da bi sunce ušlo u auto
mrak bi se naravno dogodio skrovito
u nama
i mi ne dižemo svetlosne konstrukcije
mene zaista nema
jer se ne pronalazimo
u kuhinji
jer se žice gradskog krvotoka koji sam pregrizla
dok si spokojno spavao
boreći se za život
rasklapaju u šibice koje me gledaju
i gore
ispod moga hrasta u proleće
lampe jedu melodiju
čuješ li
mi smo samo zemljin korov u njenoj kori
i četiri oka
uvijena u nerve
šetamo
oko nas lete ptice
na tvojim leđima je rupa
i ja ih zovem
da se ušivamo
Scene
Gde treba da te zaboravim?
O kakvim staništima je reč?
Zar ostajemo ovde?
Kafu će ti doneti veliki crni pas
I drvenarija silna će se osvetlati u neboparnu pticu!
Odgovori se smenjuju
Reč
Reč
I poslato!
U očima mi vri ljubav
Ljubav vri
Plašim se da ćeš da pustiš očaj u moja stopala
Očajna stopala
A krilata sam, Ljubavi
I mogu da ti govorim o svetovima
Ja se ujedam
i tebe bole ruke
telo je od peska
Iz praha u prah
Krilata sam, Ljubavi
I prah sam ljubavi.
–
Trebam plavu posteljinu
Da u probi vremena
Budemo postojani
U klimavoj zori
Nepomičnoj
Nepomični krevet
Držimo za ruke
Da nam ne padne
Na čelo
Ali, mili, mi zaista ne znamo
Jer lebdimo
Iza kaveza ljudskog
Boju neba
Osim tvog čela –
Ne čujem ništa
Da te nema
Da te nema
Čaršavom bih gušila sunca –
Uhvatila traku
Svezala kosu
I potopila se u šolji:
Više me ništa iz nje ne bi isteralo
Znam da ako te ne bude bilo
Ja grizla bih teme svoje
Srce ostavila da se smrzne kad me ugreje prva zima
Oči bih otvarala noću kada je manji mrak
Kada me ne bude bilo
Hoću da tebe ponovo gledam
Kako jedeš hleb
I izuvaš se
Negde kroz hladnu vodu
U kojoj se umivaš
Da te ponekad poljubim
I kažem ti
Čuvaj decu
