Живан Марковић био је песник, сатиричар, афористичар, писац, графичар, сликар, као и управник Библиотеке у Малом Црнићу, општини у Стишкој равници у Браничевском округу, у периоду од 1986. до 1993. Да ли је он био само уметник тога доба којег, као и многе ствараоце у историји, време није препознало, или је био човек који осећа и наслућује тамну страну будућности? Његове слике дуго су биле далеко од јавности, а онда су постале видљиве и доступне погледима и анализама. Специфичан начин приказивања сурове свакодневице, стална борба добра и зла, у којој зло често добија примат, као и морбидне димензије присутни су у Живановој уметности. Он слика из душе; његови покрет и потез препуни су јачине емоција. Техника „акрил на платну” најчешћи је сликарев начин изражавања. Слика на чаршавима, столњацима, комадима платна – на ономе што служи животу слика сам живот. Симболика коју представља проткана је тежином живота, борбом за опстанак и бесмислом постојања. Отуђеност од природе и суштине основна је структура његовог уметничког опуса. Он је жесток, снажан, тежак, понекад и морбидан у жељи да каже каква опасност прети човечанству и да прене човека из дремежи интелекта и утапања у модерне токове цивилизације. У мотивима вечите глади и жеље за стицањем материјалних ствари, човек нарушава и ремети природу, њен распоред и равнотежу. Живан Марковић је својим радовима на својеврстан начин осетио и осликао будућност света, овога у коме ми живимо, и проблеме са којима се на врло болан и поражавајући начин и сами сусрећемо. Исечено дрвеће, ходајући пањеви, гладни птићи у гнезду, поплаве, пожари, обезглављени људи, који јуре не знајући куда, симболи су онога што ће доћи и до нас, ако не поштујемо природу. Дечје главе које вире из те поплаве ужаса и пропадања страх су за будућност генерација које долазе. Потоп људскости и најезда мутних времена карактеришу уметников ликовни израз. Све је дато у симболици – и постојање и пролазност, добро и зло као антиподи у сваком људском бићу, као и човек у вртлогу живота и борби са околином и са самим собом.
На први поглед тешке, сурове, тамне и морбидне слике, али заправо препуне симболике и крика који само што не искаче из Марковићевих дела. Она представљају вапај за очување природе и човека као нераскидивог дела њене целине, човека који све то, хотимице или нехотимице, уништава.
Сликареви кошмари, страхови, његова забринутост и презир интензивни су. Он уме пластично да их опише – уз помоћ само четкице и боја. Читав свет и космос су у сталној борби за очување, оној борби која се сучељава са тежњом за уништењем. Живот и смрт, рај и пакао, вода и ватра, агресија и мир, страст и стрпљење на његовим платнима добијају посебну димензију и вредност времена у коме су настала дела и времена које је тада могло само у кошмарима да се наслути. Легат Живана Марковића живи у Библиотеци ,,Србољуб Митић” у Малом Црнићу и сведочи о добрим и лошим временима, о крхком животу, о пролазности и о трајању.
Ауторка: Данијела Божичковић Радуловић