(о роману „Хотел Ледени врх” Алексе Костадиновића)
Постоји једна прича у чију истинитост не улазим, али сам веома опрезан.
Алекса Костадиновић, „Хотел Ледени врх”
Од пригушеног шуштања телевизора, јаког невремена, мрачног поткровља и гласа малог детета формира се добро познати сценарио у којем ће се развијати прича о Марку и Јасни, о рацију и халуцинацији, кукавичлуку и патолошкој „храбрости” (коју ћемо касније тумачити), али надасве палимпсестна прича која у више смерова пробија очекивани жанровски оквир. Настанивши се у Марков ум, читалац започиње пловидбу која је до самог краја романа неизвесна, пре свега због „сплава” који то и јесте, и није; стога и рецепција приче потврђује максимално коришћење (са минимумом списатељског искуства) потенцијала хорор и детективске приче. Љубитељи овакве литературе свакако би истакли каузалитет који је евидентан и у погледу мотива, и у домену детаља ове приче; заиста, у овом роману нема немотивисаног елемента приче и поступка јунака. Читалац који познаје ауторову причу од њеног зачетка (идеје коју је требало оваплотити и што боље каналисати) додао би да је умећу конструисања приче, које смо истакли, допринела примена знања стеченог на студијама психологије. Стога се роман „Хотел Ледени врх” може назвати својеврсним истраживањем људског ума и имплицитном полемиком са одређеним табу темама у нашем друштву као што је инкарнација, или пак са проблемима које нипошто не би требало прећуткивати у друштву нарочито због њихових погубних последица (проблем секте). Ово су уједно најважнији слојеви романа „Хотел Ледени врх”. Али, ниједан од њих не води до средишњег; он остаје негде изван теорије жанра и психологије лика; у сеновитом кутку „хотела”, ума, сна, архетипа.
Марко Митић, главни лик романа „Хотел Ледени врх”, оваплоћење је питања које сам изговара: „да ли је тамо нешто људско?”, при чему истакнута реч не представља просторну, већ симболичку одредницу. Марко је и „кључ” којим се долази до (не)извесних сазнања. Напослетку, Марко је и одговор на ово питање. Ритмички нас водећи кроз пролазе (прозоре, врата, капије), приповедач нас чини и згранутим сведоком, и учесником – детективом на Марковом путу (раз)откривања. Вешто компоновани описи не нуде читаоцу предах, већ, попут Сфинге, збуњују двосмисленошћу и својим бљесковима у олујној ноћи романа доприносе читаочевој перманентној будности. Још једно Марково рефрен-питање: „Ко је управљао плаво-белом хладњачом?” има карактер метафоре. И у халуцинацијама, и у алкохолисаном стању, и у тобоже безбрижном сну који му омогућавају лекови, Марко све време трага за одговором на суштинско питање живота: „Ко њиме управља? Ко одређује његов(е) смер(ове)? И, пре свега, ко (шта) одређује? До одговора долази низом негација, а једна од њих је да обесмишљавају, не одређују, уништавају, гасе, поништавају управо страх и кукавичлук. Марко је њихов носилац; стога је у причи „Хотела Ледени врх” само сплав, тачније даска давно разбијене олупине чији правац одређују водене струје. У средишту „олује”, Марко повезује бљескове, јецаје, громове, открива засторе запечаћених прозора и „дише” минимумом свог капацитета. Али дише.
Марко Митић један је од носилаца атипичног у типичном свету детективских (хорор и психолошких) романа. Иако халуцинантно свестан да је (пред)одређен токовима прошлог, (и)рационалног, митског, он дела у координатама које су му дозвољене у свету где је све (пред)одређено. И постепено спознаје свој страх, свој кукавичлук, али и своју посебност (односно налази мотивацију сопствене измештености из оквира општеприхваћене реалности. Са даљим током радње романа, наноси митског расветљавају дубину Маркове таме. Марко је од оних који морају постојати и који се не могу победити. Али, само један од… На врху Беле планине почиње Марков суноврат у дубину таме, али, за овај жанр нимало парадоксално, разрешење порекла таме. Трагајући за одговором о тами и тамо, Марко постепено постаје свестан (прецизније: Марка освешћују) да је управо он капија. Ритмичко понављање одређених мотива (поткровља, ножа, сна о плаво-белој хладњачи, отварања капије) постепено прераста у шум, па у брујање. Брујање помера покров сећања. Све резултира праском који затвара један круг и којим почиње нови. Паралелно са аудиторним сензацијама (можемо рећи и халуцинацијама), ритмички се интензивирају визуелне (река која буја и надраста корито) и олфакторне (устајалост која се током романа доживљава као смрад трулежи).
Марко Митић је „планирани пацијент”, при чему не мислимо на ауторову конструкцију лика, већ на тему планираног и неминовног тамног у животу (у свим облицима). Марко је боја ноћи, али оне јачег контраста него обично; он је ноћ осветљена силовитом месечином чији мрачни делови (услед контраста) изгледају још тамније. Он је (оно)страно у садашњем, будуће у прошлом; један непрестани ток са више меандара, чије обале нису чврсто тло. Али, нипошто није сведен на лик-функцију. Митић Марко је „тренутна бесмртност”, а у контексту романа „Хотел Ледени врх” ово није парадокс: он је тренутни блесак вечне таме у светлости ума, услед блеска подједнако загонетног, нејасног и непоузданог. Марко, сребрнобели месец – путник кроз тиху музику класичног детективског романа опире се устаљеном ритму и гребе грамофонску плочу „Хотела Ледени врх”. Али плоча се ипак окреће…
Много тога у овом роману је „и да и не”: Марко је и Јаснин муж и Петар; Јасна је и Марта Лојовић; хотел је и грађевина и ум; ум и јесте и није ментално поремећен; све је реално и дереализовано; водени траг је и бистар и мутан; крај романа и јесте и није крај. Између осталог, отуда читаочева перманентна неизвесност. „Више верујем утиску него дијагнозама” credo је овог романа и (парадоксално) једина праволинијска смерница читања. И сам роман, иако је ауторов првенац, добра је смерница за његов даљи стваралачки процес. Уједно, овај роман је и добар показатељ како се нешто опште, очекивано, типично може превезати, замрсити и другачије повезати, те онеобичити, заинтересовати, разбудити и упитати. Питање не нестаје затварањем корица „Хотела Ледени врх”.
Мирјана Бојанић Ћирковић
