Уместо увода или предговора за Женско писмо из 1938. године неколико речи, прво, Јелене Јоцић, ауторке предговора за књигу „Четири цариградске бајке”, а онда ауторке Марије Маје Д. Недељковић
Драги читаоче,
Имала сам потребу да ти се обратим, јер иако се не познајемо, пред тобом је моја „Пандорина кутија”, писмо које није требало да дође у посед другоме до вољеном, а ипак је ту пред тобом, толико година касније. Можда је то носталгија или чежња, ни сама нисам сигурна, то ионако није важно. Моја тајна је откривена, али ја нећу да се правдам, јер све што сам учинила било је из љубави и њој у славу. Све остало је небитно, драги мој. На љубави све почива, од ње почиње и с њом се завршава, зато отвори срце и пусти љубав унутра,
Симонида Д. Константиновић, књижевна јунакиња
ПИСМО
Један „Растанак”. И једно „Писмо”. Коверат од лаганог, нежно белог папира, с нешто сјаја. Неадресиран. У њему танана хартија, као саткана од чудноватог, паучинастог седефа… Текст – женски краснопис. Без увода следи:
„Нећемо писати једно другом. Чему речи? Те написане могле би примамити значај печата. Као да су важније од усмених или неизговорених. А нису, то је само варка њихових шара. Биле би сенке онога што је прошло или није дошло, свеједно. Ја одлазим. И запамтите, ничега од речи међу нама више неће бити, јер оне су само развејани ми, ја и Ви. Стога за мене и јесу лаж или би то постале, кад-тад, верујте ми. Уосталом, сада ми је и неважно шта мислите о томе, о мени, о чему год. Одлазим, а Ви ми судите. У одсуству. Можете и на папиру, али писма нећу.
Мада тако не изгледа, тражим то због нас двоје. Да, због нас. Не због себе. Услишите, јер писане речи заваравале би нас да смо близак, а, напротив, удаљен смо свет (и биваћемо то све више). Навикавали бисмо се на њих и онда чему чак и могући сусрет, схватате? Но, да сада не буде забуне, ни њене труни, неопходно је да Вам најјасније поручим: са икаквим речима или без њих ја за сусрет више не марим. Мимоилазимо се. Стално. И овако и онако. У томе је срж. Не разумејте ово тужно, молим Вас. Зар бар искра радости неће обасјати ваше чудно срце ако зна да баш онда када нисте ту, крај мене, ја Вас жудно хоћу? Да ли сте бар на трен, икада, помислили да се ја Вама јесам увек радовала, али тек онда када останем потпуно сама? Ви сте дуго ширили руке. Врло близу прилазили, али сте грлили празнину. Као да нађено не видесте. И увек сте се мучно снебивали. Авај, Ви сте истински безгрешни. Несносном врлином себе тлачите. Боравите у миру, са Вашом савешћу. Укотвљени. И зато сте успели тако дуго ћутке да чекате. Мада нисам сигурна да ли непотребно. Ја, међутим, желим да ме љубав спаси трезвености и да уроним у вал насладе, озвездан, грчевито леп. Али толико сте били дивни, савршени, с тим Вашим изразом патње, да сам пожелела да будем као Ви. И боља од Вас ако је могуће. Да се окупам Вашом суздржаношћу. Седела сам скрштених руку, годинама. Стидех се да ме видите такву каква јесам и Ви сте видели погрешно: верну жену. Верну – опет претерујем (често сте ме корили због претеривања, но увек нежно… учините тако и овај пут), јер у строгом или правом смислу (не може да не буде строг ако је прави) и Ви и ја смо знали да ја то нисам. Обоје, уосталом, знамо да и Ви то више нисте (у односу на Вашу вољену, мада упокојену, супругу, што је чињеница без значаја, јер рекли сте да сте јој се заветовали на безусловну верност). Не правдам се, али признајте себи, а ја знам да јесте, све сте започели заправо – Ви. Не ја. Чудно. Не ја, тако хировита, разиграна, па и детињаста. Истина, одмах, одмах сам одговорила, дубоко у себи, на тај зов… Не правдам се, но дозволите ми, јер вапај је, да кажем… Ви – а не ја – починисте мој грех. Свесна сам да тако не могу да говорим, али упркос томе запамтите: без обзира на моје чежње, чулну природу, и непредвидивост, ја то не бих себи допустила. У мени нема нехаја. Не бих започела… Моје васпитање, и други важни обзири, пре свега према супругу, и крутост коју, упркос свему што о себи наведох, имам, не мало, остали би ми брана. Спољна, додуше, јер вода која је навирала порушила ју је. И разливала се живо… Изнутра… Но, била је тако врела, и узбуркана да је немогуће да нисте осетили њену топлину и, неретко, њене мокре ударе… Зар не?
Немате сада право да схватите погрешно иједну моју реч, разумете ли? Радујте се. Ја Вас уздижем над сопственим поразом. Како другачије да кажем? Ту победе нема, нити је хтедох ако је и постојала. А овај пораз, ето називам га тако, а ко зна шта је, сладак ми је. Узнела сам Вас, али не и живот дала. Наравно. Вас код мене збуњује све. А мене временом то замори. Осим што сам помало уморна и када сам туђа, блиска с њим, као и када сам сама. А уморна бих била и да сам била са Вама. Мени је читав свет дојадио. И судбина, намењена неком другом, бар се надам… Не, не. Моја чаша ми је дозлогрдила. Доста ми је крунисања трњем и потајних молитви у којима горим и оних што их гушим у себи, у самоћи. Сада Вас не желим као госта својих снова, а не желим ни Ваше срце на длану. Хтедох да лежим у цвећу, али, ево, газим га чезнући да заборавим. Немате више лек за моју рану. Но, чему зборити…
Само сам жена. Обична, једноставна, а тако велика срећа, јер срећа је зову зар не? Недостаје ми. Иштем је, а чудно не достижем. Засад не.
Упркос свему, Ви и ја немамо разлога за тугу. Не, заиста. Доживели смо Неземне Тренутке! Разуме се, о томе не можемо да пишемо у својим научним радовима. А невоља је и што не можемо, по свему судећи, да одемо даље од онога што истражисмо. Једноставно, не потврдисмо што је требало, мада смо се силно упињали. Тако, на невољу, то од давнина познато, сасвим доступно место, свима уочљиво, а управо зато и надаље неће изазивати пажњу и подозрење, јер не пружисмо довољне доказе… Но, заузврат, ми видесмо то што Јесте! О чему други ни не слуте… На жалост њихову. То што баш нас двоје доживесмо скупа – Промисао је! Верујем. И зато бисмо горко били незахвални ако би за ичим, што би се тицало нас, ипак, јадиковали. И тако… због тога, и свега осталог, толико сам Вам захвална… И сва Вам непролазна блага желим.
Што се овоземних трица тиче… Ништа. Своју љубав односим са собом, а Ви не брините, носићу је лако као што носим своју пудријеру. Мада, истину зборећи, умрла бих сада. Најрадије.
А, Ви? Ви своју љубав, али када одем, пустите најзад из крлетке. Као птицу. Или је баците кроз прозор.
Видите, драги мој, како се речи писама (ово је последње међу нама) плету као паукова мрежа. Али много јача чак и од челика. Врашка ствар. И чему онда речи мушко‑женских писама?
Само Он је Реч. И Ви то знате. Треба ћутати. Он је Реч свих оних речи за којима трагају људи. И на крају, и на новом почетку, Бог Вам помогао.”
Симонида
Из поговора:
Књига чији језик опија својом отменошћу и висином, где свака реч, лепог нам језика српског, добија једно дубље значење, свештено значење, које се не да сагледати само кроз садашње време, већ се игра „временима”, од Константинопоља или нашег Цариграда, који наше рођено име носи, којим шетасмо, како некада тако и сада и „во вјек вјекова…” Са „Бајкама” дођосмо од тог вечног града, на леђима „златних коња и једнорога”, све до забитих, малених села Србије, па онда даље са „јеленом у трку” продужисмо до (нашег) Приморја, па назад до Сокограда где се Вечност већ зацарила, тајно. А онда од Сокограда, кроз Срце девојчета на крилима лимун-птице до Избељеног Београда, Богородичиног гнезда. Путовања и путеви. „Чудни су путеви Господњи. Најчуднији, јер су љубав…” („Икона у камену”).
Нада М. Нововић, философ
САВРШЕНО! КАО ШТО ЈЕ УВЕК ИСТИНСКА ЉУБАВ!
ПРЕКРАСНО, СУШТИНСКО – ЈЕДИНО ЈЕ ОНО ЉУБАВНО!