Наш је свемир велик, толико велик да га немамо право ни назвати својим. И Сунчев систем звучи као да припада Сунцу, не нама. И наша је планета ко зна чија. Не знамо коме припадају мора и ливаде. Нашом можемо назвати само своју кожу. Некима је кожа као маслачку жута, некима као баштенској лали јаркоцрвена, а неки се стапамо са бојама ириса. Има нас ниских, високих, бујних и сићушних. Неки се целог живота кријемо, а неки се пробијамо и кроз бетон. Неки немамо бујне цветове, али као нана имамо лековиту душу. Некима прија хладноћа, а неки без сунца вену. Неки уживамо по дану, а неки смо попут ноћног јасмина ноћне птице. Неке нас је судбина ставила у шарене саксије, неке у раскошне шуме, а за неке је изабрала пустињу. Неки као кактус негујемо бодље, бежимо од других људи, растемо међу камењем и живимо дуго. Плашимо се да нисмо довољни па бирамо да будемо сами. Све што имамо чувамо унутар себе. Топлу воду која нам кружи телом не дамо никоме. А неки, као божур, зависимо од сунца и људи, велики смо и лепи цвет, омиљени и раскошни, али таман када се почнемо дивити његовој лепоти, он опадне. Неке када их повредимо попут олеандера пуштају отрове, бране се и нападају. Неких се плашимо, а неке газимо. Неки се плашимо да будемо то што јесмо, па скачемо из своје коже у туђу. Неки пак нисмо научени да поштујемо кожу која није наша. У реду је ако нисте ниједан од ових цветова и у реду је ако сте сви они заједно. Важно је само да негујемо оно једино што је наше. Важно је само да смо сви ми цвеће, хтедох рећи људи.
Биографија:
Катарина Анисијевић рођена је у Нишу 2000. године. Студира Педагогију на Филозофском факултету у Нишу и тренутно је на другој години основних студија. Како наука и уметност увек иду заједно, радови које пише саткани су дечијом енергијом, а како су човек и природа неодвојиви, прву објављену цртицу посвећује управо љубави према најмлађима. Осим писаном речи бави се и плесом и дугогодишњи је члан плесног клуба „Continuum” из Ниша. Све у свему, један је сунцокрет који је увек окренут природи, Сунцу и пријатељима.