Plam po rođenju sam nastao, beleg preteće boje na podlaktici leve ruke   svodim se, neposebnog oblika   baka mi nije ostavila u amanet proširene vene i umeće pečenja kolača   ipak, na tihoj vatri, da kolači ne izgore, istopim hranljivu paniku u plućima i ukusnu ljutinu u porama Let žena sam, a želela bih da poletim   bolujem, izazivam bol patim, izazivam patnju   spremno da odgleda scenu, ka meni se okreće  ujedinjeno lice svetine   u spavaćici umrljanoj stidom, ruke, devojački mlade, poslušno me zaustavljaju   nisam poletela, žena sam, a žena ne leti Izbegavanje duboko me rastužuje mršava građa naših dodira šljapkanje i režanje mračnih osećaja koje tobož zaturamo u ladice uzajamnog samoprekora … Настави са читањем Dok sam putovala ka tebi (Tijana Miljković)