Недеља Када су улице од јутра цвећа пуне. Када људи журе, али споро журе, где, кад и како? Недељом је све споро, тада и најбржа музика иде тихо, полако. Недељом све почиње и све се завршава. Крај дана, када се казаљке склопе, попут два тела. Недељом и сунце јаче сија, од кише ствара се олуја, а од краја кроји се почетак нови.
Тишина Тишину мораш волети, она се под кожу увуче, ни не приметиш. Као што ни не приметиш да се неке птице са Југа више неће вратити. Као што стари праг трошне куће нема осмеха, навикне се човек. Шта је тишина него благи дар, кога људи у журби, људи у застоју, нису свесни да тишина, дар је. Неком аплауз после представе више тишина даје, а шољица топле чоколаде толико буке задаје. Спаваћица иза које крије се та крива линија испод врата, тишине жељна је. Док у теби прште сабље, а ни не знаш да све престаће и тишини дивићеш се, а ватра у теби све јаче тињаће... онда тишини предајеш се.
Хладно је. Ветар ми се с косом игра. Хладно је. Око срца нешто ми игра. Чује се шапат виолине, која певуши, тако тужно певуши. Хладно је. Руке без свог пара не могу. Осећам како ми руке беже од топлине у улицу слепу. Хладно је. Овде тако мрачно је. Чујем виолину како свира. Ветра нема, док руке хладне су ми. Хладно је. Душа ми виолину узима, док чекам те на позорници времена. Нема те, а мени хладно је, а никад топлије.
Носталгија Насумично носталгији предајемо се, док у нама нешто сасвим тиња ново и виђено да буде жели. После сваке ноћи олујне, човек мноштво поседује питања, а одговори од њега беже. Беже као дете дивље од руке питоме. Носталгија у позоришту свом нашу вуду лутку поседује и попут тканине кида је.
Метафизика На нека места били нисмо, а пут упамтили смо, кажу метафизика. На неким местима ништа немамо наше, док са друге стране обале неко нам маше...
Кајсија Ово је песма о једној кајсији. Заправо, ово није поезија, ово је само јако кратко писмо о „једној кајсији и о једној љубави, љубави између деде и унуке”. Кајсија која деценијама жељно ишчекује руке њихове, руке које пуне су топлине љубави те... Сада, то само прича је. Једно сећање. Сећање на кајсију и руке те, не тако подмукло старе, већ уморне, које тако чврсто држе руке дечје и све је то „љубав деде и унуке”.
Аутор: Јoвана Ђокић