Књига „Моја омиљена тетка” Марије Лазаревић испричана је из угла дечака Јована, чија је тетка по много чему посебна. Оно што је издваја од других није начин на који се она креће − помоћу инвалидских колица − већ начин на који размишља. Она руши баријере и предрасуде дубоко укорењене у друштву. Јер само тако, разарајући зидове и градећи „мостове”, можемо да мењамо све(с)т.
Али како то обично бива у причама, племенитом ратнику увек помажу и они који деле његову визију. У Маријином случају то је њен саборац Душан Цветковић, уметник, стрип‑аутор и илустратор. Са њима смо разговарали о књизи, уметности и животу.
Како се родила идеја за књигу „Моја омиљена тетка”?
Maрија: Град Лесковац је 2019. године расписао конкурс за пројекте из области културе. Сматрала сам да је дошло време да испричам своју причу. Тако је све почело…
Мојој пријатељици је увек било занимљив однос између мог братанца и мене. Говорила је да о томе треба да пишем, тако да је књига настала по истинитим догађајима и моја инспирација био је мој братанац Јован. Он је изабрао да од пет тетки, колико их има, омиљена тетка њему буде баш она која се креће помоћу инвалидских колица. Волео је одмалена да проводи време са мном и поред мене је, за разлику од својих вршњака, примећивао све баријере попут степеника и ивичњака. Он сада има 12 година, али и даље сам му ја омиљена тетка.
Због чега сте одабрали да пишете баш руком, уместо на компјутеру?
Марија: То је, у ствари, била Душанова идеја да мој текст пренесе руком на папиру. Ја сам се плашила да нам то не одузима пуно времена јер смо морали да испоштујемо рок. Међутим, ми смо добар и уигран тим, тако да је прошло све у најбољем реду, а књига је добила посебну драж.
Какве су реакције јавности?
Марија: Реакције су фантастичне. Пуно ми је сандуче дивних порука. Кажу да је то књига и за одрасле јер их тера на размишљање, да треба да буде у дечијој лектири јер их учи разликама и толеранцији.
Како су реаговали Јованови другари када су сазнали да је главни лик у књизи?
Марија: Јованови другари су учествовали у првој промоцији књиге. До те сарадње је дошло случајно. Он је пре промоције однео свој примерак у школу. Цео разред се окупио око клупе и читали су је на глас. Након тога смо са његовим другарима направили драмску секцију и кроз једну мини‑приредбу представили књигу нижим разредима основне школе „Бранко Радичевић”.
Написали сте да је ово књига о посебним потребама. Шта је то што нам је заиста потребно?
Марија: Ова књига има потребу да вас научи да прихватите разлике и победите предрасуде. Да ви одрасли дате особама са инвалидитетом шансу и пустите их у свој живот, а деци поручује да разлике нису разлог да неко не буде забаван. Она указује и на препреке попут степеника и других баријера. Морамо сви помало да мењамо свет. Да га направимо приступачним и бољим. За то нам је потребна емпатија и разумевање. Да пробудимо и следимо оно добро у нама.
Осим што књига има потребу да нас научи да будемо бољи људи, учи нас и хуманости. Испричајте нам како је књига помогла у сакупљању новца за лечење малишана.
Марија: Одувек сам учествовала у разним хуманитарним акцијама. Нешто добро што се десило у време ове пандемије је група „Буди хуман – хуманитарне лицитације”, где се сакупља новац за болесну децу и одрасле. Када сам чула за ту групу, одмах сам поставила књигу. Моју прву лицитацију требало је да одобри неко од админа. Тог дана то је била Сандра. Како је књига одмах привукла пажњу, а ја нисам могла да исфинансирам штампање нових примерака, Сандра ми се јавила и предложила да она исфинансира десет књига. Била сам одушевљена. Након тих десет наставиле смо са штампом нових и ево сада је 52. књига по реду тренутно на лицитацији. Са Сандром се родило дивно пријатељство, а ја сам пресрећна што је књига нашла пут до читалаца широм Србије на овај посебан начин.
Урадили сте илустрацију за књигу „Моја омиљена тетка”. Како је дошло до сарадње са Маријом Лазаревић?
Душан: Пре пар година Марији је требала илустрација за неки претходни пројекат. Тражила је некога ко би урадио илустрацију за мајицу. Ја сам раније радио радионице стрипа за децу у нишкој библиотеци, тако да нас је заједничка познаница из те институције повезала и ја сам радо прихватио ту сарадњу. После се та сарадња наставила…
Познати сте по томе да цртате руком. Колико времена је потребно за једну илустрацију?
Душан: Заправо, користим и рачунар, али у фази колорисања. Још увек цртам на папиру, а затим накнадно обрађујем цртеже у графичким програмима. Што се времена тиче, ту нема правила. Уколико ме нешто јако заинтересује и мотивише, онда то иде доста брзо, док ми за неку ситницу треба и по неколико дана да дођем до решења како је представити. Тако се дешава да целу илустрацију могу да решим за два сата и да будем задовољан резултатом, а понекад је то дужи процес.
У плану је и бојанка „Моја омиљена тетка”, коју сте ви радили. Откријте нам нешто више.
Душан: Рад на овом издању је био мало другачији. Гледао сам да се прилагодим циљаном узрасту. Ово издање није само бојанка, већ нуди и графичко текстуалне задатке и доноси једну друштвену игру. Мислили смо да је тај приступ занимљивији него обична бојанка. Кроз игру упознајемо децу са посебним потребама и проблемима. А и мени је некако било изазовније радити на тако нечему.
Разговарала: Јелена Јоцић