Izgubljeni dani #1
(Staklasto oko Zelene Gospe)
Na raskršću prašnjavih seoskih puteva zaustavio sam se kasno posle podne. Već danima sam putovao na konjskim kolima i ritmično poskakivanje točkova pod neravnim putem postalo je melodija mojih dana. Nevreme koje se celog dana sprema i sivi oblaci koje gledam od ranog jutra činili su me mrzovoljnim. Kad na sve to dodam i skoro kušanje otrovima[1] ovaj dan je polako postajao sve užasniji. Kao i na većini prometnih raskrsnica i ovde se nalazila jedna krčma, nekoliko građevina uz nju i omanja vojna stražarnica na drugoj strani raskršća. Isprva ništa nije odudaralo od uobičajenog. Karavan kojim sam putovao proteklih dana već je nekoliko puta prolazio pored ovakvih mesta. Hladan jesenji vetar duvao mi je kroz kosti dok sam išao ka ulaznim vratima krčme. Na pola puta do nje, ionako nestalnu pažnju privuče mi drvo koje se nalazilo tik pored sive zgrade stražarnice.
Sa njega su visila tri tela. Prišao sam bliže dok sam još više uranjao u svoj kaput. Obešeni su se lagano njihali na konopcima kojima su bili vezani za grane drveta. Spazio sam pored ovih još dosta grana sa dubokim urezima, takođe od tereta ljudskih tela, pretpostavio sam. Telo najbliže meni bilo je nekog starijeg čoveka, lica oblivenog masnicama, podbulog od batina i umrljanog krvlju. Ispod prostog seljačkog odela izbijale su tamne mrlje krvi. Po rukama je takođe imao posekotine i modrice. Kada sam video da na rukama nedostaju nokti, počeo sam da sumnjam. Već narednog trenutka, kada nisam pronašao nijednu vidljivu smrtonosnu ranu shvatio sam da je čovek verovatno bio mučen do smrti. Oko vrata mu je visila omanja tabla od drveta na kojoj je pisalo: „On je ubio vojnika”. Sa svojim omanjim rastom i slabom figurom, nije mi se činilo da bi ovaj čovek pobelele kose mogao da učini nešto takvo. Naravno, to nisam mogao da znam, no ipak je bilo čudno. Sledeće telo, u sredini, privuklo me je time što je bilo obučeno u dugu haljinu. Sama haljina bila je prosta, obrubljena motivima cveća. Podigao sam pogled i susreo se licem u lice sa mladom devojkom. Osim skorelih suza, ućebane kose i prljave odeće, sve na njoj izgledalo je zdravo. Tu su takođe bili tamni tragovi na vratu, koje je, po svemu sudeći, ostavila omča. Kada sam ugledao tablu koja joj je padala na grudi ruke su počele da mi se tresu ‒ kontraindikacija redovnog uzimanja raznih otrova, a i ovo prokleto vreme. Protrljao sam bolne zglobove ruke i ponovo se usredsredio na tablu: „Ona je prodavala čednost”. Razmislio sam na trenutak. Mada, i dalje se nije uklapalo. Izgledala je kao seljačka kći, koja svakog jutra otpozdravlja lokalnom čobanu i mašta da se uda za njega. Ponovo sam joj pogledao lice, koje je i dalje izgledalo daleko od lica jedne zavodnice, a kamoli prodavačice ljubavi. Otrgnuvši misao i pogled od devojčinog tela pogledao sam poslednje telo u nizu. Iako već pripremljen na još jedan neprijatan prizor, ponovo sam bio iznenađen. Omanji dečak, daleko sitniji od prethodnih tela bezizražajno je gledao u daljinu. Sem krvavih ruku i palčeva koji su nedostajali izgledao je neozleđeno. Mršav, odrpan i upalog lica bio je još jedno od stotine siromašne dece koje sam sretao na putovanjima. I pre nego što sam pročitao natpis na tabli oko njegovog vrata znao sam šta je u pitanju: „On je krao”. Ovog puta morao sam da se složim sa onim koji je pisao ove table, jedino je na tom parčetu drveta nedostajao razlog. To je bila hrana. Jednostavno sam znao, toliko sam puta video ljude koji su gladovali, pogotovo pre obuke. Nisam hteo da ga poredim ni sa kim, ali neke stare slike počele su da naviru. Dečak koji je visio sa drveta izgledao je baš kao neko ko umire od gladi. Ipak ga je Gospa na kraju uzela brže nego koščata ruka Gladi. Tek tada, primetivši da stojim sam nasred raskrsnice i gledam ove jadnike, okrenuo sam se i duboko izdahnuo. Ovo nije bio nimalo dobar početak. Još malo sam podigao kragne na kaputu i krenuo ka krčmi, iz čijeg se dimnjaka izvijao gostoprimljivi dim. I dalje se osećao miris oluje u vazduhu.
***
Dok sam čekao svoju večeru i razgledao unutrašnjost ove krčme čuo sam jedino prigušene razgovore. Ljudi iz mog karavana za susednim stolom bili su članovi dve srećne putničke porodice koje su išle na sever da trguju. Pored njih desetoro, jedini putnici bili smo stariji trgovac sa jakim južnjačkim naglaskom i ja. On je sedeo u daljem uglu krčme i razgledao neke papire dok je usput proždirao svoju večeru. Ja sam sedeo za zasebnim stolom. Nisam hteo da kvarim raspoloženje ljudima iz karavana. Zlovoljni doktor i nije baš najbolje društvo. Ionako sam polovinu puta proveo u bunovnom stanju, još se oporavljajući od raznih supstanci sa kojima se borilo moje telo. Sad, pred kišu, kad moji zglobovi potmulo počinju da bride, ne bi lako bilo da se pravim raspoloženim za priču. Tako sam sedeći sâm gledao u domaćine ove krčme. Dvoje u srednjim godinama, iskusnog izgleda, dobacivali su jedno drugom. Žena je stalno dozivala muža iz kuhinje, pa bi ga kasnije terala odatle. On joj je odvraćao istom merom dok je odlazio i raznosio jelo i piće. Izgledalo je kao da me krčmar preskače pogledom dok je prolazio pored mog stola. Izgleda da sam im ja poslednja briga. Kada je napokon doneo moju večeru, već sam razmišljao o tome da odem bez nje u sobu i prosto legnem da spavam. On, nasmejavši mi se iskrenim osmehom, reče:
‒ Izvolite, gospodine. Izvinite što ste čekali. Nadam se da Vam to nije smetalo. Ne bih se žalio da sam na Vašem mestu. Moja žena uvek prvo sprema deci i porodicama. Takva je oduvek ‒ pogledao je na jednu pa na drugu stranu, kao da bi neko mogao to da vidi.
‒ Bez brige, domaćine. Gospođa ima pravo. Mi koji dolazimo sami nećemo joj mnogo ulepšati dane koje provedemo ovde. Ja sam Doktor. Ako vam zatrebaju moje usluge, slobodno me pitajte. Nakon večere, molio bih ‒ odgovorio sam dok sam mirisao činiju sa domaćim gulašem. Baš to mi je trebalo posle tolikog puta.
‒ Daleko bilo, Doktore. Oboje smo zdravi, hvala Bogu! ‒ nasmejao se domaćin i zastao tako iznad mene. Kao da se premišljao da li da mi veruje. Onda reče:
‒ Doduše ‒ krčmar se dodatno nagnu nad mojim stolom i tiho nastavi ‒ ako nekim slučajem imate nešto… Ovaj, što podstiče plodnost. Znate, nismo imali tu sreću da nam Bog podari decu. Neće imati ko da nasledi ovu straćaru jednog dana. Probali smo sve lekove i načine za koje smo čuli i ništa. ‒ Krčmar, pomalo posramljen, odvoji se od mog stola i taman htede da nešto doda, kad rekoh:
‒ Naravno, videću da li imam nečega u torbi. Pričaćemo ujutro o tome više. ‒ Čovek se uzvrpolji i glasnije reče:
‒ Odlično, uživajte u večeri. Moja žena je izvrsna kuvarica. ‒ potapša se on po pozamašnom stomaku i dodade: ‒ Nešto da sperete prašinu iz grla?
‒ Za sada samo bokal hladne vode, zahvaljujem ‒ naterao sam sebe da se osmehnem. Krčmar ode vičući ženi da izađe po vodu dok nije počela kiša. To me podseti pa pogledah ka prozorima u vrhu sobe. Još uvek su bili suvi, a mrak se lagano privukao i sada svetlo nije prodiralo kroz njih. Dok sam večerao, gledao sam okolo sebe. Kamin i lojanice bile su jedini izvor svetlosti, ali sama krčma imala je taj neki gostoprimljiv izgled kakav samo krčme na putu imaju. Žena, uvezane plave kose i dugačke kecelje oko struka, izađe kroz dovratak iz kog se i širio miris hrane. Izgledala je zdravo i rumeno. Dok je prolazila kraj svog muža, smejala se. Ovim ljudima sreća je pisala preko lica i to je bilo tako očigledno. Kad je izašla na sporedna vrata, koja verovatno vode u dvorište iza krčme, ja počeh da razmišljam da li stvarno u torbi imam nešto što bi moglo da pomogne. Makar malo, ili da im da barem utehu. Tako sam prebirao misli kad se ulazna vrata krčme širom otvoriše. Unoseći hladan vazduh i zvuk kiše uđoše dvojica gardista. Bar su tako izgledali. Mokrih uniformi i sa laganim oklopima na grudima koračali su samouvereno. Jedan od njih, onaj viši, pozva krčmara:
‒ Domaćine, pripremi vino za verne zaštitnike tvog toplog doma. Neka ga domaćica donese. Takav je red ‒ zasmeja se on. Od tih pokreta na vratu mu se video svež ožiljak. I dalje ometen prethodnim mislima nisam mogao da utvrdim šta je bio uzrok tog ožiljka. Obojica sedoše za jedan od stolova naspram mog. Dok ih je krčmar, sav nervozan, uveravao da za njih čuva najbolju berbu, ja ih malo bolje osmotrih. Viši je imao tamniju kosu i držanje koje je odavalo utisak autoriteta. Iako nije izgledao kao kakva bitanga, oči i pogledi koje je bacao ka domaćici, koja samo što se beše vratila, govorili su mi mnogo o njegovom poštenju. Drugom su se misli videle na licu. On je bio niži od svog druga, potkresane plave kose. Bio je i privlačniji od ovog, barem se meni tako činilo. Pogled mu je, doduše prilično leden, onakav kakvog se pošteni ljudi boje. Domaćica se, čim ih primeti, uspravi i nonšalantno prođe pored njihovog stola. Izgledalo je kao da su ovi stalni gosti. Takođe, izraz njenog lica govorio je da zna kako da se nosi sa njima. Došavši do mog stola spusti bokal pun vode i glineni vrč, pa se osmehnu.
‒ Izvolite, Doktore, nadam se da će Vam biti udobno u našoj kući ‒ osmehnu se ona pa dodade tiše ‒ Ne obraćajte previše pažnju na njih. Oni su ovde svake večeri. Neće Vam smetati. ‒ Žena se okrenu i ode ka kuhinji. Njen muž je pored tezge, koja je bila tik kraj prolaza koji je vodio do kuhinje, uzimao jednu sveću i prazan bokal i krenuo ka sporednim vratima. Baš tada mi dobaci gardista sa plavom kosom:
‒ Doktor? Pa zašto niko nije rekao da imamo jednog čoveka od nauke među nama? ‒ on napravi mali naklon, više podrugljiv nego iz poštovanja. ‒ Ne preporučuju li baš tvoje kolege vino za zdravlje? A ti piješ vodu. Pa ko sad ovde laže? ‒ Nastavio je da me strelja pogledom dok se osmehivao.
‒ Eh, sad. Ja ne mogu da siguram da će vam alkohol pomoći, gospodo, ali znam da će vas ugrejati sigurno ‒ pokušao sam da spustim tenziju, iako mi je desni kapak već poigravao. ‒ Ovako umoran od puta znam da će mi vino odmah udariti u glavu. ‒ On se samo nasmeja i odvrati:
‒ Paziš se, doktorčiću, vidim. Pametno je to. Moj prijatelj i ja nećemo dopustiti da ova noć prođe bez zabave. A tu svakako ne spada jedan tmuran doktor. ‒ On mi ponovo pokaza zube, jer to više nije bio osmeh, koliko god on želeo da bude.
‒ Možda kasnije, gospodo, za sada bih završio večeru, a vidim da ste vi snažni, pa nećete završiti sa zabavom dok se ja ne predomislim ‒ stiskao sam levu pesnicu, koja je bila dalje od njih, pokušavajući da smirim drhtave ruke. Tada se drugi oglasi:
‒ Pusti čoveka na miru. Znaš da će ovo biti dobra noć i bez njega. A Vi, uvaženi gospodine ‒ reče to uglađenim, a ipak pretećim tonom ‒ nastavite sa svojim jelom. ‒ Ovim je okončao razgovor. Ja jednostavno klimnuh glavom prema obojici i vratih se jelu. Probao sam ga u stvari. Pored kiše koja je dobovala po krovu i lupala po prozoru, ja sam takođe bio nemiran. Moje telo doduše.
Razmišljao sam o pridošlim vojnicima koji su gledali domaćina koji se vraća sa bokalom punim vina. Tad do mene dopre jedna misao. Drvo sa obešenim telima bilo je odmah pored stražarnice, a po svemu sudeći ova dvojica dolaze baš odatle. Nakon malog premišljanja zaključio sam da ipak mogu da saznam nešto od njih. Ipak, da bih bio siguran morao sam da proverim, te upitah:
‒ Gospodo, izvinite, ali nisam mogao da ne primetim tela ispred stražarnice. Sigurno su to bili opasni kriminalci kad su izvešani na raskrsnici ‒ pokušao sam da sakrijem ironiju u glasu, koliko sam to mogao. Viši gardista, koji je izgleda bio nadređeni ovom drugom, odgovori:
‒ Tako je, Doktore. Izgleda da imaš oko dobro za prepoznavanje razbojnika i kurvi. Verujem da si ih sretao na svom poslu. Ja te zato ne pitam kakvi su oni pacijenti, pa nemoj ni ti nas kakvi su oni prestupnici. ‒ Dok je to govorio njegov prijatelj se zasmeja i dodade baš kad je ovaj završio:
‒ Baš sam udesio onog dedu. Taj nam je ubio druga, a za to se tako kažnjava. Verujem da ti nisu nepoznati takvi ljudi, obično zbog njih ovi ostali i dolaze kod tebe, ako prežive. ‒ On se opet nasmeja i naglasi poslednje reči. Još dok je ovaj pričao odlučio sam o daljim postupcima. Krčmareva žena, uzevši bokal od supruga, krenu ka stolu gardista. Ja na brzinu izvadih bočicu tatulinog soka, dok sam im odgovarao. Znao sam da će i na mene delovati u ovakvom stanju, ali ona je bila najbolji izbor kod ovakvih slučajeva. Nisu primetili moje pokrete.
‒ Izvinite, gospodo, samo znatiželja. Posledica baš moje profesije. Znam da vi mladići čuvate fin narod ‒ pokazao sam u pravcu porodice iz karavana i polako ustao. ‒ Zato dozvolite da ja nazdravim u vaše ime ‒ ispih vodu sa dna vrča i zaustavih domaćicu kraj svog stola. Pokazao sam joj da mi doda bokal. Dok sam pružao ruku da uhvatim bokal iz njene ruke polako levom otvorih bočicu. Ona mi uz osmeh pruži bokal i reče:
‒ Naravno, Doktore, svi ovde volimo dobru zabavu. ‒ Iako nije primetila šta smeram, osetio sam usiljenost u njenom glasu, ali sada nisam mogao nazad. Polako, u okretu kad sam sipao vino sebi u vrč isipah čitavu bočicu u bokal i okrenuh se ka dvojici vojnika. Dok sam išao ka njihovom stolu zavrteh bokal da bi se tečnost izmešala. Levom sam rukom polako spustio praznu bočicu u džep na kaputu. Sa osmehom sam im prišao i seo na jednu od slobodnih stolica. Vino će valjda umiriti moje drhtave ruke. Dok sam se ugibao, ponovo sam bio svestan kaiševa ispod kaputa, pogotovo onog ispod levog pazuha. Gledao sam krišom dok su sipali sebi vino krvave boje i znao sam de će ovo veče zaista biti dobro.
***
Stezao sam ruke oko vrča sa vinom i pravio se da slušam još jednu od priča plavog gardiste. Dovršavali su drugi bokal sa vinom i već sam primećivao da počinje da deluje. Bili su snažniji nego što sam mislio. Možda je tako i bolje. U toku večeri, dok sam polako navodio dvojicu gardista da mi ispričaju stvari koje su me zanimale i dok sam odmeravao koliko će tatula brzo početi da deluje, kiša se pojačala. Nakon nekog vremena prvi je otišao trgovac, verovatno se plašeći da ne ostane bez torbe koju je celim putem ovamo stiskao u svom krilu. Posle njega, ostali naši saputnici, porodice čija su deca već spavala u skutovima odraslih, izviniše se i odoše na počinak. Tako smo već jedan čas bili sami, dvojica gardista i ja. Saznao sam ponešto o njihovim životima, doživljajima i poslu. Ipak, nikako da razgovor dođe opet do ljudi koji su visili sa druge strane raskrsnice. Plavokosi je pomenuo kako su jedne zime zarobili celu grupu krijumčara u ovim oblastima, kad tamnokosi reče:
‒ Izvinite me na časak, nemojte sve vino da poločete dok se ne budem vratio ‒ bunovno se isceri i polako se teturajući krenu ka zadnjim vratima. Dok ih je otvarao već je otkopčavao svoj vojnički pojas. Plavokosi je nastavio, no ja sam i dalje gledao u vrata iza kojih je bio njegov drug.
‒ …i onda smo ih sve, bose, vodili nazad. Ni hladnije zime ni razigranijih krijumčara ‒ počeo je da se smeje sopstvenoj šali. Kad primeti da ga ja nisam slušao, on se okrenu ka vratima pa reče.
‒ Takav i je on. Ode, isprazni se i posle nastavi kao da nije ni gutljaja popio. Moj stomak nije ni upola jak kao njegov. A ti, Doktore, kako to da piješ sve vreme sa nama, a i dalje izgledaš isto? Opasan si ti lisac. ‒ Ja se samo osmehnuh na ovu opasku pa dobacih:
‒ Ma ne, samo dobro to prikrivam. Nego, zar ne bi trebalo da proveriš prijatelja, već se dugo zadržao napolju? ‒ shvatio sam da će mi iza krčme biti najlakše da radim, samo kad bi i ovaj otišao. Lakše ću im prići sa leđa. Ovaj ustade, malo se zateturavši, pa odgovori:
‒ I to što kažeš, mada garantujem da mu nije ništa. On je matori pijanac, očas posla će biti kao nov ‒ dok je to govorio krenu ka vratima. Po njegovom hodu mogao sam da zaključim da je i na njega delovalo. Iako me je mladić pohvalio, i ja sam osećao njen stisak oko sebe. Baš kada sam počeo da otkopčavam kaput i nameštam kanije noževa ispod, ugledao sam je. Zelena Gospa se pojavi, donoseći zeleni dim koji je prekrio sve stolove u krčmi. Nisam je i dalje čuo, to je bilo dobro, ali sam svakim trenom sve jasnije video njenu priliku. Skinuo sam kaput i zavrnuo rukave košulje. Više nisam osećao drhtanje ruku ni glasove domaćina. Kada sam krenuo ka vratima kroz koja su obojica izašla, domaćin mi nešto dobaci. Onda se pojavi i njegova žena, no ja nisam više jasno video njihove obrise jer je zelena magla postajala sve gušća. Jedino sam video vrata ispred sebe. Okrenuvši se otprilike u njihovom pravcu rekoh im da ne izlaze za mnom dok ne čuju da se sve stišava. Nisam čekao nikakav odgovor, već sam izašao. Kraj vrata sam video kutije i praznu burad. Na jednom od njih beše povelik konopac. Te sam predmete tek kasnije registrovao, kao i samu kišu. Izašao sam lagano i video ovu dvojicu okrenute leđima meni. Svetlokosi je držao ovog drugog i pomagao mu, dok je ovaj napinjući se praznio sadržaj sopstvenog stomaka. Izvadio sam džambiju[2] iz kanija ispod levog pazuha i krenuo lagano ka njima. Prišavši plavokosom polako uhvatih bodež obema rukama i zabih mu ga u predeo bubrega. Cimnuvši se, on se okrenu, pa je tako pustio svog pijanog prijatelja. Ovaj pade, ne mogavši da povrati ravnotežu. Ja se odmakoh, ali znao sam da su nenaoružani. Mačeve su ostavili za stolom. Ipak je neko od njih mogao da pri sebi ima bodež. Zato se u dva koraka opet ustremih ka nižem gardisti koji je jedva stajao i dok sam pokušavao da ga posečem po vratu on uzmače nekoliko koraka. Zelena Gospa počela je da se smeje. Igrala je oko nas dok sam ja ponovo nasrtao na ovog. Ovog puta bio sam brži, pa ga pogodih džambijom u struk, probivši njegov lagani oklop. On se presamiti i ja ga odgurnuh drugom rukom, dok sam polako izvlačio bodež iz njega. Ona pade, a ja mu skočih na grudi.
Tada se Zelena Gospa spusti kraj mene. Osećao sam njen dah na sebi, i čuo šapate u svom uhu. Pa rekoh, dok sam pritiskao nesrećnog gardistu svom težinom:
‒ Da li je vidiš, kako obleće oko nas kao mušice oko bokala sa vinom? Znam da i ti osećaš njenu ruku na svom vratu, njene zelene staklaste oči, kakve će uskoro biti i tvoje ‒ dok sam gledao u njegove raširene zenice, on zakrklja.
‒ Ti si poludeo, ko god da si! O čemu to baljezgaš? ‒ nije stigao da nastavi jer ga udarih levicom u lice. Pa ponovo, dok sam sve vreme urlao:
‒ Oni jadnici što vise ispred vaše zgrade nisu ni za šta krivi. Onaj deda ne bi mogao ni da te takne ‒ ponovo sam ga udario dok sam sve jače stezao bodež. Zelena Gospa već je počela toliko da se cereka da je i meni bilo smešno. Pogubljen, nisam primećivao šta onaj drugi radi, već jednostavno prislonih bodež plavokosom na vrat i dok je molećivo grcao presekoh mu ga. Tek tada mi pažnja pade na drugog, koji je kao riba na suvom pokušavao da ustane. Avaj, nije imao sreće, pa je padao nazad u blato i nešto vikao. Haljine Zelene Gospe na trenutak ga zakloniše i ja joj se samo nasmejah. Već je nedeljama bila tu na uglovima mog vidokruga, ali nisam joj davao moći da se pojavi. Sada je bila tu, staklastim očima me gledajući, sva presrećna što sam je prizvao. Polako priđoh višem gardisti, koji je već bio sav u blatu. Jednostavno okrenuh bodež sečivom nadole i spustih se ka njemu, teško mu sedajući na grudi. On se otimao, ali i njega sam vrlo lagano pričvrstio nogama i gledao u bunovne oči.
‒ Zar nije htela da ti da, otimala se, pa si je zato obesio? Već neko vreme znam da ti je ožiljak na vratu od noktiju. Znam im oblik ‒ počeo sam još kojekakve stvari da urlam ovom u lice, ali on se već bio ukrutio i bezumnog pogleda gledao preko mog ramena. Tada mi je sasvim normalno izgledalo da je i on može videti.
‒ Da, Zelena Gospa je iza mog ramena, znam da je vidiš. Nećeš još dugo, ne brini ‒ dok sam ovo govorio videh suze u očima gardiste. U tom trenutku, dok sam bio opijen mirisom Zelene Gospe, taj prizor nije dopreo do mog uma. Već polako, onako svečano podigoh ruku i probih mu dušnik džambijom, tačno iznad gornjeg dela grudne kosti. On zašišta i već sledećeg trenutka imao je isti pogled kao i Gospa iza mene. Ustao sam i okrenuo se da je pogledam u oči, no u mom vidokrugu se pojavi nešto drugo. Okrenuo sam se. U daljini sam ugledao priliku u crnom, iako je oko mene i dalje sve bilo obavijeno zelenim dimom. Video sam njenu dugu kestenjastu kosu. Bila mi je okrenuta leđima i odlazila je. Iako ga nisam video, znao sam tačno svaku pojedinost njenog lica. Smeh Zelene Gospe i dalje je bio iza mene, dok je milovala tela dvojice jadnika u blatu. Ja ipak nisam mogao da odvojim pogled sa figure koja je odlazila od mene. Pošao bih za njom, ostavio bih sve i krenuo kroz kišu. Međutim, zadržavali su me smeh i teški uzdisaji Zelene Gospe dok je kružila oko tela na zemlji. Staklaste oči držale su me u mestu iako nisam gledao u njih.
Ponajviše me je sečivo u rukama ukopavalo i krvlju umrljana odeća koja je ostavljala neprijatan osećaj na mojoj koži. Nisam mogao da se pomerim, iako sam svim svojim bićem to želeo. Ona se izgubi u kišnom mraku kao i pre toliko godina, a ja ne krenuh za njom, kao što ni tada nisam. Sledećeg trenutka ponovo sam osećao miris kiše, miris natopljene zemlje i miris krvi. Zelena Gospa je polako bledela, kao i dim smaragdne boje koji je vijorio oko nje. I dalje se cerila, ali sam ja već osećao slabljenje njenog dejstva i znao sam da mi oči više ne izgledaju kao njene. Nije to tek tako prestajalo ali moje telo je, već naviknuto na nju, lagano utrnulo, pa nisam osećao ništa. Dok sam brisao bodež i vraćao ga u korice video sam sa dovratka da me posmatra domaćica. Nečujno je zverala u tela gardista i nije ispuštala nikakav glas. Rukom beše prekrila usta. Tada sam se setio Majstora, i znao sam da ću se prvi put posle toliko vremena ogrešiti o pravila zanata kojem me je on naučio. Sada je ionako kasno da ostanem neprimećen, a kamoli da niko ne sumnja na mene. Težak je to posao, a ja još uvek nisam bio potpuno pri sebi. Zato sam uzeo konopac koji sam maločas spazio kraj vrata i krenuo ka telima. Znao sam jedno mesto gde će ova dvojica uživati. Znao sam i da ću ja, po već oslabeloj kiši, tražiti prenoćište negde drugde. Dok sam ih vezivao, video sam svoje krvave ruke, po ko zna koji put. Neko mi je jednom rekao da su takva i sečiva Pravde. Kada nam se putevi ukrste pitaću je sigurno.
[1] Kušanje otrovima ‒ tajna metoda podvrgavanja dejstvima različitih otrova u malim količinama u dugom vremenskom periodu radi postizanja delimičnog imuniteta na te otrove. (originalno)
[2] Jambiya (arap.) ‒ vrsta bodeža sa širokim sečivom zakrivljenim na vrhu. Uglavnom sa veoma ukrašenom balčakom.
Autor: Nikola Đorđević