JЕЗИК ЈАСТВА Кажем: Добро сам! Човек је само остатак пролазности у непрестаном току есенција што кушају и робе Слобода се оштрије види иза решетака светови наличја путеви су до светлости: Истина је оно за чим патиш. Могу ли потпуно обожити Ја ко пролеће шум поветарца макар на трен који ће погинути и постати слика изложена у музеју сећања Ја трунем целим бићем и осећам како се крв преображава у сумрак једне обескорењене Судбе што цвили: Ако је вечност мора бити чежња Ти сигурно знаш: Постој цвета је у мирисима што се лепе за ваздух постој бића је у корену који се опире ветру Недовољно је речи да бих искупио грехе Недовољно је опроста да бих досегао парче љубави ал' кажем: Добро сам Док се кајем Бог је у мени кајање је пут до извора Обожења тишине која се извлачи из помрчине и бива језик Јаства што шапуће: У ишчезлом Ништавилу пребројава се живот Бићеш: колико си кадар да живиш своју смрт
СВЕТЛОСТ Могао сам да напишем хиљаде таквих песама слушајући мелодију тескобне празнине изгорети од таме толико да чежње постану црне боје а дно, небо коме се молим Али сузе су једине воде које су жедне пију све моје нестанке док не падну и ућуте ко заувек затворено око Све су ти патње рекле: Постоје смрти које те рађају као што постоје и животи од којих умиреш Постоји воља лишена страха што чами на крају твог пута до себе Постоји и гроб где почива твоја срж и на њему епитаф љубави: Ја сам светлост која плаче за човеком
РАЂАЊЕ СВЕТА Свет је од њега тражио да своју крв преобрази у текућину кроз чију ће се празнину као мрави размножавати лица, свет му је свештенички проповодеао: Хиљаде, стотине хиљада, хорда твојих лица си Ти! Да би преживео не треба ићи до себе Него ићи ван сушт је у твом множењу кроз задато, Сушт је у сваком одсуству тебе који патиш јер патње не воле мноштво, патње чезну за твојим Ја Зар не примећујеш: Ћуд је прилагођавање себе у оквирима ропства Опстаће само затворени! Запамти, само ће окован човек моћи слободно да хода само ће окован човек бити сит и тражиће себи сличне глад ће се кажњавати смрћу прогласиће је опасном за род јер може створити рађање Прабића, може створити веру која би угасила свет. Покушавао је да објасни да биће предано болу не умире него граби љубав која му измиче покушавао је као плач да продре у дубине окамењеног времена ал' свака тишина до које је долазио личила је на праскозорје новог света чије је сунце већ запекло кожу чије су се молитве увелико завршавале речима: Човек је слика божије смрти
Језик јавства (2020), Поетикум
Марко Станојевић рођен је 2. 3. 1992. у Неготину. До сада је објавио три збирке поезије: „На ветру љубави и туге”, „Свитање меланхолије”, „Језик Јаства”. О његовом досадашњем раду писали су Матија Бећковић, др Марија Јефтимијевић Михајловић, Слободан Ђуровић и други. Остварио је сарадњу са многим домаћим глумцима који су говорили његову поезију. Живи у Београду.
Izuzetan pesnik i meni zaista drag! Svaku njegovu pisanu reč sa apetitom čitam. Dosadašnja njegova izdanja imam i smatram sebe velikim sretnikom. Jezik javstva s nestrpljenjem očekujem. Srećna je Srbija što ima ovako nadarenog pesnika ❤️🍀