Старе Књижевне новине не само да крију тајанствени свет прошлости и многих песника и песама, већ су и важно сведочанство о слави ових личности и значају њихове поезије. Често умеју да нас обрадују када на њиховим странама пронађемо стихове о љубави какав је случај са страном број 11 из 1969. године, на којој смо пронашли песму Љубавни позив непостојећем Гордане Тодоровић (1934–1979).
Поновивши песму Љубавни позив непостојећем на својим странама далеке 1969. године, Књижевне новине потврдиле су оно што је тадашња читалачка публика осећала и знала – није било познатије љубавне песме, није било читалаца и љубитеља поезије који ову песму нису знали. Отуда су и књижевни критичари, Слободан Ракитић и Иван Шоп, имали задатак да објасне овај феномен и из њихових критичких осврта сазнајемо о доминантним елементима песме који у себи носе универзалну поруку.
Пишући о збирци песама Сунце (1959), много раније, у Летопису Матице српске, Драшко Ређеп је први запазио значај и антологијски карактер ове песме: „…далеко испред раскошне свите вокала и боја, гласова и шумова, пасторалних двопева и вишегласних хорских партија Гордане Тодоровић, ваља и сада именовати Љубавни позив непостојећем, ту чисту оазу лиричности и сведеног, избалансираног језика (без и једне једине сложенице или неологизма!), тај уздигнути и једном благом нијансом меланхолије обојени парт ове музичке и чак непоновљиво музикалне свеске…“ Стављајући је у ранг са песмом „Ако то кога занима“ из претходне збирке Гимназијски тренутак, он уочава да у ондашњем стваралаштву Гордане Тодоровић не познаје: Ни прочишћенија, ни узнесенија, ни у мисаоној вертикали чвршћа и поузданија, ни у емотивном смислу развијенија два тренутка њеног тако искључивог и особито ароматичног лирског песништва… Десет година касније за Слободана Ракитића: Љубавни позив непостојећем зрачи присношћу и надасве трагиком људске интиме, а роман о кобној разлучености бића не престаје да се одвија као на невидљивој позорници… Трагање не престаје, трагање за нама самима, за нашом кобном раздвојеношћу на два принципа, на мушко и женско, на два дела која се стално траже, између неба и земље… Иван Шоп продубљује мисао о функцији нарације у овој песми: Овде је загонетка скривена иза извесне поетске фабуле, иза наративне структуре, којом је обухваћен један лирски тренутак, односно лирска ситуација.
Песма Љубавни позив непостојећем заснована је на позиву Дођи, да покушамо. имагинарном љубавнику, на позиву усамљене жене, лирског субјекта који трага за својом другом половином, за одговором на питање:
да ли ћемо затреперити заједно као оне две жице на Рилкеовој виолини, из којих гудало мами исти звук. Али ни он није знао на каквом смо лудом инструменту струне ми и ко је мајстор, који нас држи у руци.
Парадокс на коме се заснивају стихови: Исувише волим самоћу, а да бих могла остати сама./ Исувише ми смета галама, а да бих могла остати сама. у функцији је карактеризације лирског ја, усамљене жене која дозива непостојећег. Мотивом бокала, хладног млаза кроз гркљан, уведен је еротски тренутак песме који је и тачка кулиминације у наративној равни; она тачка пресека након које се двозначност метафоре грана у правцу метафизичког, духовног прегнућа лирског ја: Ко зна пре колико времена су/ немилосрдни богови завидљиво расекли мене на две половине/ и сада тражим ону другу.
Рефренима-стиховима Дођи, да покушамо и Свеједно, те сменом статике (Ја знам да ћу опет стајати негде…, Стајаћу.) и динамике (Лутала сам већ довољно./ Лутаћу још довољно…) композиционо је досегнут ниво симетричности песме. Песникиња указује на тачку човековог стајања и чекања друге половине у лутању између колевке и мртвачког сандука. Тиме је указала и на положај човека пред вечношћу, на живот као један тренутак који добија своју пуноћу присуством вољене особе: можда смо једно другом течност,/ која испуњава врч до врха.
Иван Шоп је с правом закључио: Песма Љубавни позив непостојећем досеже до високе разине, превазилазећи далеко уобичајене стандарде текуће лирике. Песникиња је нашла праву меру у погледу метафора, тако да свака метафора и слика има довољно простора да затрепери сама за себе, да се не изгуби у суседству и претераној близини друге. Метафоре и слике уткане су у шездесет и три стиха неједнаке дужине што иницира интерпретацију са одређеним паузама након којих следи динамика казивања. Као да лирски субјекат/ усамљена жена са намером губи дах, а онда застаје да би узела ваздух и наставила свој љубавни позив.
Пола века касније песма Љубавни позив непостојећем и даље плени својом лепотом, сведочи о свагда недостижним љубавима и позива читаоце да са њеним стиховима на уснама дарују љубав вољенима. Уједно мирисом старих новина сведочи о лепоти поезије која је иста и данас онако како је то била далеке 1969. године…
Милица Миленковић