Завичајна песникиња Милица Миленковић отиснула се на важан поход у жељи да читаоцима приближи лик и дело заборављене песникиње Гордане Тодоровић. До сада је објавила осам радова о њеном стваралаштву, а у разговору нам је открила да припрема монографију која ће крунисати њен досадашњи научно‑истраживачки рад.
Припремате монографију о лику и делу заборављене песникиње Гордане Тодоровић. Када ће угледати светлост дана?
Имам ту част и задовољство да прва монографија са свеобухватним тумачењем лика и дела Гордане Тодоровић буде потписана мојим именом. Након пет година истраживања и четири књиге њених радова које сам приредила, из којих се посебно издвајају Сабрана дела у три тома, монографија долази као круна мог рада и бављења песништвом Гордане Тодоровић. Могу рећи да је она чувена тачка након које предахнемо када завршимо научну студију овог пута већ стављена. Надам се да је овај наш разговор добра прилика да се потенцијални издавачи и уредници упознају са монографијом и да ће она понети печат издавачке куће која је на висини овог тешког задатка, који је свакако и пионирски у нашим књижевним и научним истраживањима.
До сада сте објавили низ радова о њеном стваралаштву. Шта Вас је интригирало у лику и делу ове песникиње, те сте јој посветили велики део свог научно‑истраживачког опуса?
Одговор на ово питање лежи управо у константним потврдама квалитета песничког опуса Гордане Тодоровић које су долазиле након мојих парцијалних истраживања њеног дела. Међу радовима које сам објавила има научних текстова (од којих посебно издвајам аналитички приступ Гимназијском тренутку објављен у Књиженству), затим избора из њене поезије, књижевних приказа постхумних издања, есеја, предговора и поговора издањима и томе слично… Сваки приступ био је инициран нечим што ми је током истраживања и читања њене поезије скренуло пажњу, а што сам одмах препознала као важно и за савремене читаоце и тумаче. Ишла сам линијом потврде вредности овог дела и стално настојим да у мојим радовима буде указано на оно што је најбоље у овом песништву, да ли је то нека њена збирка песама, антологијска песма, битни топоними из њеног живота, функција неологизама итд.
Гордана Тодоровић има неиспитано песничко дело и кад год отворите врата читања, пред вама се отворе несразмерни простори тумачења, вредновања, доказивања или оповргавања постојећих чињеница и материјала. Грађа је обимна а неистражена. Такође, Гордана Тодоровић је песникиња која ствара у оном периоду наше поезије када је тако мало женских гласова у српској књижевности. Она је пример српске песникиње каквом се заиста можемо поносити. Неправедно је заборављена, као и многе наше друге књижевнице, уметнице и научнице, и сада је време да се то промени.
Како су књижевна и академска јавност реаговале на повратак велике песникиње?
Реакције су позитивне, а малопре споменути велики број радова публикован је у престижним научним и књижевним гласилима, што значи да је пролазио суд уредника и читалаца. Морам да споменем и низ трибина и промоција које су одржане у нашим центрима писмености и културе: Народна библиотека Србије и Удружење књижевника Србије у Београду, Градска библиотека у Новом Саду (у оквиру Бранковог кола), а затим су ту и Народни музеј у Нишу, библиотеке у Неготину, Зајечару, Прокупљу и Пироту, што је и најбоља потврда колико су људи заинтересовани за културни предах, сазнање о нечему новом, па и за подршку да се неправда према песникињи сада исправи.
Све време имам тежак задатак да помирим настојања академске јавности и читалаца, јер су то две групе љубитеља поезије којима се најчешће говори на два различита начина. Драго ми је што сам успела да паралелно Тодоровићеву приближим и једнима и другима. Поуздано знам да је интересовање веће него што сам и очекивала – док сам доказивала њене вредности, то је само по себи сабирало публику око ње. Не мањка ни медијске пажње и могу слободно рећи да, иако ни сама нисам слутила каквим сам тешким путем кренула, резултати долазе не зато што ја то радим већ зато што читаоци и академици потврђују све оно што сам успела да докажем до сада. Мени је та повратна информација најбоља награда за све што сам урадила поводом овог дела. Без ње не би ни било ове монографије и низа нових пројеката које припремам.
У чему се огледа допринос Гордане Тодоровић српској књижевности?
Много је тога о чему данас са сигурношћу говоримо као о њеном доприносу, ако могу слободније да се изразим, историји српске књижевности. Из оног периода у којем ће се појавити Гордана Тодоровић као прихваћена и слављена песникиња имамо тако мали број књижевница. Покушајмо да их набројимо: Десанка Максимовић и Исидора Секулић, и ту стаје знање које смо понели из школе. Данашњи ученици имају увид у равноправније постављање аутора и ауторки у програмима за школе, али то се углавном тиче увођења савремених ауторки у наставне програме. Ми смо, дакле, прескочили стотину година књижевности у којој делају и женски ствараоци и почели да равноправније говоримо о српској књижевности тек сада.
Не смемо да пренебрегавамо токове књижевности на тај начин. Један од најбољих примера је постављање Јелене Димитријевић на место које јој припада у нашој историји књижевности. Да не спомињем Мир‑Јам и још низ књижевница које чекају у реду… Када би наше генерације имале увид у тако нешто, то би умногоме променило слику историје српске књижевности коју памтимо. Желим да кажем да је Гордана Тодоровић редак пример одличне песникиње, она је и соцреалиста, и неосимболиста, и надреалиста, и неовизантист… Њени песнички неологизми пример су разбокорености језика, а лепота поезије којом нас дарује довољан је допринос тешком и суморном свету у којем човек живи. Шта нам је више од тога потребно да узвикнемо: ово је велика песникиња!
У нашем ранијем разговору рекли сте: Најбољи начин да упознамо Гордану Тодоровић је да заронимо у њену поезију. Шта је потребно да се она нађе у читанкама и да је млади нараштаји упознају?
Потребно је да Гордана Тодоровић буде предложена и прихваћена у наставним плановима и програмима за основну и/или средњу школу. То је само форма онога што треба урадити, а ја не видим разлог зашто до тога не би дошло. Ако бих нешто предлагала за читанке за основну школу, онда су то њене песме о љубави, мајци, рату, домовини, природи и завичају. Невероватно је колико је ту песама које ученици, а имали смо потврду на завичајном часу, лако прихватају. Што се тиче лектире, то би била поезија за средњу школу и њен Гимназијски тренутак – као веза између данашње савремене деце и гимназијалаца из наше друге послератне генерације, али и пример рађања новог песништва које руши соцреализам и улази у фазу неосимболизма. Такође, ту су и њени неологизми који се увек могу користити на часовима творбе речи и у граматикама српског језика.
Даћу вам један интересантан податак: њена љубавна песма Љубавни позив непостојећем једина је песма која је свих ових година живела у срцима ученика који су је рецитовали на такмичењима. Дакле, одлуку о лепоти ове песме и проналажењу самих себе у њој донели су српски ученици! Но како је сећање на Гордану Тодоровић почело да бледи, на интернету сте могли да пронађете ову песму без њеног имена. То јесте застрашујуће колико заборав може узети маха, али је и потврда о вредности једне песме чију универзалну поруку чувају ученици препознајући у њој нешто ванвремено и важно, не дозвољавајући на тај начин да се заборави.
Гордану Тодоровић често упоређују са Десанком Максимовић. Где се њихов песнички рукопис преплиће, а где се разилази?
Одговорила бих још једним занимљивим податком: први критички суд о Гимназијском тренутку, првенцу Гордане Тодоровић који је иначе написан у Нишу, да то и споменемо пошто је Ваш часопис постао дело елитне културе овог града, дакле суд је Б. Михајловића Михиза који је рекао да су вибрантно витоперна реч Гордане Тодоровић и њен пут у цвеће друкчији не само од Десанке Максимовић већ друкчији од свих наших плитких пантеистичких пејзажиста, што све скупа њеним стиховима даје један мирис, елан и снагу. Да је Михиз поменуо неко друго име у овом контексту, можда и не бих била у чуду, али ово је директно поређење са Десанком Максимовић и мислим да оно и данас важи. Из овог критичког суда видимо где је њихов сусрет, али и где се разилазе. Наравно да је потребно да се разилазе пре свега у стилу и поступку обраде тема, јер да није тако, ми бисмо имали само Десанку, а Тодоровићева би била копија.
Она је овако њена наследница у смислу величине дела, лепоте и племенитости једног певања. То долази и због генерацијске разлике међу овим нашим песникињама, а оне су се, иначе, и лично познавале и дружиле. У Музеју у Нишу налази се збирка песама Срце завичаја Гордане Тодоровић са ауторкином посветом Десанки и лепоти њене човечности. Велика Десанка такође није била шкрта у похвалама поезије Г. Тодоровић. На комеморацији песникињи она је дала онај чувени комплимент Љубавном позиву непостојећем, рекавши да је то најлепша љубавна песма написана на српском језику. То је био комплимент из срца народа.
Како оставити траг у времену, а не подлећи колективном забораву?
Као и памћење код човека, и памћење колектива треба да се обнавља и то се чини методом понављања. Ми имамо, морам да приметим, као народ, стално понављање само оних ствари које су потребне за одржавање извесних политичких идеологија. Ово је 21. век и то време је прошло. Не признајемо смену уметности након смене политичких идеологија. То је у 20. веку довело до маргинализације великог броја књижевника. Јако је важно да будемо изнад тога и да схватимо да само правом применом уметности и науке у образовању можемо да опоравимо и учинимо јачим наше колективно памћење. Не постоји колективни заборав, то доказује песма Љубавни позив непостојећем Гордане Тодоровић. Постоје само појединци на високим функцијама који желе да нешто постане заборав, постоје немогућности делања због бирократских спотицања и томе слично. Да смо раније стали на пут нечему таквом, не бисмо данас говорили о тешким путевима уметности, културе и науке.
Јако је важно да генерације имају широка схватања, отвореност и могућност да уче, стварају и раде. Знате, Тодоровићева је много певала о слободи, јер била је дете рата. Ми данас имамо слободу, али чини ми се да смо на тој слободи премало захвални и да је не користимо на прави начин. Наиме, дошли смо до одговора на стих Б. Миљковића, школског друга Г. Тодоровић, да данас слобода не уме да пева, као што су сужњи певали о њој… Искрено и дубоко верујем да ћемо доказати и супротно. Тиме ћемо дозволити нашем колективу да јасно препознаје појединце и праве вредности које они остављају као најважнији запис и траг у времену.
Разговарала: Јелена Јоцић