Историја која се памти
Локална историја омаленог града на Белици памти славног архитекту Момира Коруновића, који је поникао на овом тлу. Пре више од пола века, 17. априла 1969. године, напустио је овај свет и у аманет свом народу оставио дела велике вредности; удахнувши им живот створио је историју.
Више од једног века, грађевине, неми сведоци историје, приповедају о сјају једне епохе, једног народа и свом неимару, славном српском архитекти с почетка XX века, Момиру Коруновићу. Рођен је 1883. године у Глоговцу, селу надомак Јагодине. Још као дечак упознао се са наслеђем свог народа.
Слике старе Јагодине: градска чаршија, Хајдук Вељков конак и Црква Св. Николе, остале су урезане у његовој души и та драга сећања ће годинама касније бити уткана у дела која ствара. Коруновић је пројектовао 143 објекта, од којих је он сам живот удахнуо у њих 83. Свом родном крају даривао је споменике културе који и данас плене својом лепотом. Спомен-пирамида у порти Старе цркве посвећена је храбрим родољубима који су своје животе дали бранећи отаџбину; Дом јагодинских трговаца (данас Раднички универзитет), Соколски дом (данас Завичајни музеј), поносни чувари наше прошлости, само су нека од његових камених чеда.
Дух романтизма прожимао је Коруновићева дела. Створио је особени градитељски стил, који се издвајао од дотадашњег, устаљеног, академског стила. Пажљивом посматрачу се може учинити да грађевине славног Јагодинца излазе из оквира времена и амбијента у коме су настале. Инспирацију је проналазио у богатој ризници српског средњовековног градитељства, у европском романтичарском наслеђу и делима традиционалних српских мајстора. Трагајући за националним градитељским стилом, надахнуће је проналазио у узорима из прошлости, тежећи да споји старо и ново, уверен да у њима може пронаћи оно што одговара духовним потребама модерног човека. Склапајући мозаик од наслеђених и нових вредности, успоставио је тражену хармонију. Једном приликом записао је:Ко улази на ово светилиште, нек зна да је дух наших дедова у њему и над њим. Све што чинимо не чинимо да нас виде и оцене само гости, страни или наши, већ много већи, приснији и светији сведоци, духови наших предака, са деспотом Стефаном Високим, који оснива Београд за престоницу, и Карађорђем, који га је први отео од Азијата после вековног робовања. Међу тим духовима биће и дух великог Рада Неимара, и ако он буде задовољан творевином мог бића, ја се радујем.
Давне 1915. године, када се злокобни црни облак надвио над Србијом, доносећи страх, смрт и беду, Јагодина је пала под власт окупатора. Три године касније храбри војници Моравске дивизије ослободили су град. Љубомир Митровић, поднаредник Љуба из Лесковца, први је ујахао у Јагодину и оставио своје кости под Ђурђевим брдом. Епитаф њему у част написао је песник Војислав Илић Млађи: Јединствени случај у историји једног народа говори о величини српских јунака, који су се сажалили над непријатељем. Преживели борци сахранили су у Јагодини своје, али и војнике аустроугарске војске, подаривши вечни мир и уточиште њиховим напаћеним душама. Одбор Кола српских сестара изградио је спомен-пирамиду 1927. године, по нацртима родољуба. Споменик је лишен декорације, украшен само крстом на врху. Баш као што приличи смрти: једноставно и достојанствено.
Још једна Коруновићева грађевина свечано је освештана 1932. године. Једноспратни објекат са богато украшеном фасадом био је седиште трговине. Дом јагодинских трговаца био је понос града. Једноставност при декорацији приземља и живописно декорисан спрат, који је мамио погледе, чинили су снажан контраст. Игра светлог и тамног присутна у Коруновићевом стваралаштву доприноси богатству израза. Историја није била благонаклона овој грађевини ‒ Коруновићева лепотица није доживела ново доба. Још један спрат дограђен је 1970. године, чиме је првобитна декорација уништена. Након Другог светског рата зграда је додељена на коришћење Радничком универзитету. И данас, много година касније, апотека се налази на истом месту, на углу, у подножју грађевине, попут духова храбрих ратника који никада не напустише бојиште.
Давне 1935. године Јагодина је постала богатија за још један споменик културе. У пролеће те године прикупљана су средства за изградњу Соколског дома, према нацртима поносног Јагодинца. Захваљујући донацији виђенијих људи оног времена, али и Народне скупштине и Сената Краљевине Југославије, у недељу, 26. маја 1935. године, постављен је камен темељац. Грађевина подсећа на друге соколске домове које је изградио. И сам архитекта био је поносни члан Соколског друштва.
Соколски покрет радио је на подизању значаја телесног вежбања. Настао је у Чешкој 1862. као израз отпора против германске власти у тадашњој Аустроугарској. Прво Соколско друштво у Србији основао је 1857. године познати сликар Стеван Тодоровић. Мотив за назив ‒ соко потиче из старих народних песама у којима су се овим епитетом истицале врлине које красе неког јунака (хитрост, снага, храброст, честитост, одважност).
Соколи су у град на Белици дошли 1921. године. Чланови удружења уживали су у лепези активности као што су јавни часови, костим-балови и учешће на слетовима, у то време и те како полуларним. У част отварања нове зграде Соколског дома, град Јагодина био је домаћин другог Жупског такмичења чета Шумадијске жупе, на ком су први пут учествовале и девојке. Истог дана у сали Окружног суда одржана је соколска и хигијенска изложба, док је у вечерњим сатима приређена бакљада са поворком од Железничке станице до Дома. Зграда Соколског дома није изгубила своју давнашњу намену, и данас је дом једној културној институцији ‒ Завичајном музеју, драгоценој ризници историјског наслеђа.
Велики архитекта Момир Коруновић 1969. године напустио је овај свет. Сахрањен је у Богави, родном месту својих предака. Од 2012. до пре неколико година, мештани села Богава традиционално су организoвaли фолклорну манифестацију Јелендански сабор, а на згради Месне заједнице поставили спомен-плочу која сведочи о његовом пореклу. Након гашења КУД-а у селу, угасила се и културна манифестација, а глас прошлости утихнуо.
Напомена:
Захваљујем културним институцијама града Јагодине: Историјском архиву и Завичајном музеју,који су ми архивску грађу и ретке историјске изворе учинили доступним за истраживање.
Пише: Јелена Јоцић