У Јагодину сам дошао половином 1963. године. Запослио сам се као новинар у Фабрици каблова, после дипломирања и одслужене војске, без икаквог радног искуства. Моје интересовање тада било је окренуто послу и људима, град ми је био обичан, незанимљив. Обична српска паланка коју можеш препешачити за пола сата, у свим правцима. Ипак, кад сада бацим поглед на те године, видим да сам много тога запажао, иако му нисам придавао важност. Град су људи, али и оно што су изградили, окружење у коме живе. Људи пројектују себе на оно што граде. Јагодина је тада била пуна контраста. Ти контрасти нису били обични и очекивани, били су крајње необични и нелогични. Најнеобичније је било то што та појава никоме није бола очи, што нико о томе није говорио, што су сви сматрали да је то нормално.
Какви су то обични и нормални контрасти једног града? Па свуда постоје нове, лепе, луксузне, архитектонски вредне и скупе зграде и стара и рушевна, запуштена здања и сиротињске уџерице. Свуда постоје лепе, широке, чисте и осветљене улице и узане, прљаве уличице. И свуда се подразумева да у тим новим и лепим зградама живе богати, у старим и запуштеним сиромашни грађани. У Јагодини тада није било тако. Често су у тим старим и запуштеним зградама живели богати људи и те зграде су биле лепе и архитектонски вредне, док су у новим зградама живели сиромашни и те зграде су биле ружне. Солитери правих линија, често и без балкона и тераса, равних кровова, сандучари са скромно опремљеним становима за бројне радничке породице које навиру са села.
Била је то материјализована слика два система. Те старе, запуштене, некада лепе зграде и лепе улице билe су презрени остаци старог система, a солитери са сиротињским становима слика новог, надмоћног, бахатог социјалистичког, опијеног својим неочекиваним успехом. Ново, победничко уништавало је старо, губитничко. Ипак, у то време живело је још увек и једно и друго. Постојале су нетакнуте четврти са старим градским кућама које имају двориште коме хлад прави понеко дрво – орах, крушка, јабука, дуња, трешња – са цветном баштицом и шупама позади. Биле су то дивне куће за живот, примерене човеку, али често некомфорне, без воде и канализације и власници или станари бацали су чежњиве погледе према новим становима у ружним солитерима. Да би биле јефтиније за откуп кад дођу на ред за рушење, тадашње власти забрањивале су власницима тих кућа да било шта мењају и дограђују на њима!
Био сам станар у једној од таквих кућа, али зачудо, нисам осећао тескобу и неправду због статуса те куће и њених власника у новом државном поретку. Све што нова власт чини сматрало се неприкосновеним и нормалним. Многе од тих кућа биле су национализоване и у њима су живели привилеговани, нови људи. Они су те куће преправљали и модернизовали по жељи. Национализоване су биле и све приватне фабрике, све су модернизоване, у њима је радио много већи број радника, свуда се осећао неки напредак и бољитак који је у корену, надмоћно, уништавао сваки евентуални глас протеста и неслагања. Фабрика каблова, нова, моћна фирма савезног значаја, била је дар с неба за паланку каква је била Јагодина. Грађена на начин који дотле није виђен у Србији, очито по врхунским плановима руских стручњака, била је потпуно независна и самодовољна, са апсолутно заокруженим процесом производње. Имала је своју електричну централу, своју трафостаницу, свој водовод, своју мензу, своју школу за раднике, своје стамбено насеље, своју железницу… Мењала је Јагодину још док се градила. Да би се фабрика пустила у рад, требало је довести бројне стручњаке. А то није био лак задатак. Њих је било мало и није их било лако приволети да дођу у паланку каква је била Јагодина. Требало им је изградити лепе, комфорне станове. Ангажован је познати архитекта Брашовани који је за те стручњаке изградио два насеља у моравском стилу, како се говорило, са елементима сеоских кућа, са балконима подупртим стубићима, лучним прозорима и крововима на четири воде покривеним овалним цреповима који сећају на старе ћерамиде. На запуштеним и неуређеним градским утринама никла су два и данас архитектонски најлепша јагодинска насеља.
Фабрика каблова запослила је мајсторе свих профила и практично све младе који су хтели да раде, не само из града већ и из свих околних села. Хиљаде породица доселило се из блатњавих сеоских сокака и убогих градских уџерица у нове комфорне станове. Били су купљени за сва времена. Та велика и лепа промена у њиховим животима лежала је у основи жилавог отпора који су исказивали према свему што је, годинама доцније, хтело да руши ту власт и да мења систем.
Егзистенција је одувек главно животно питање, материјална страна живота је главна брига људи. У тој области интеракција власти и народа увек је плодна и сваком блиска и разумљива. Када је духовна страна у питању, није тако. Власт је стару назадну и реакционарну интелигенцију потискивала на све могуће начине, а истицала нову, плитку, полтронску, исполитизовану. То је стварало код људи неку врсту пасивног отпора. Опадало је интересовање за било какву врсту духовног живота. Верски, вековима неговани култови и обичаји били су презрени и одбачени. Оно што се од њих пренело у нове, политичке празнике које је прописала држава било је празна љуска хедонизма: уживање у јелу, пићу и нераду. Осми март, Први мај, Седми јули, 29. новембар, Нова година, славили су се као некада сеоски сабори и породичне славе, без политике али и без било каквог духовног и верског ореола. Ужасавао ме је степен неинтересовања за било шта духовно код људи у тој великој, бучној фирми. Нису били заинтересовани за књижевност, музику, филм, позориште. Мислили су и говорили једино о проводу и забави. У сусрет тој њиховој тежњи ишла је естрада са новокомпонованим народним песмама. Млади су ослушкивали рок, чији је бучни ритам допирао са Запада.
Ипак, у то време створен је чувени позоришни фестивал Дани комедије. Али није започео, како би то данас могло да изгледа, као жеља да се створи нека културна манифестација, већ као жеља за проводом, за смехом и комедијањем. Најважнија награда на том фестивалу је и данас она коју додељује публика за најсмешнију представу. Напором оних који у српским позориштима стварају комедиографске представе Фестивал је повремено бивао једна слободна говорница са које је власт морала да слуша критичке тонове, који би на другим местима и на други начин изречени, били сурово анатемисани.
Данас је у Јагодини као и свуда нестао тај исполитизовани систем а вратио се онај стари, презирани и уништавани. Измилела је много жељена слобода да људи мисле и говоре шта хоће, да се боре за себе на све начине. Али многи су разочарани том променом и радо би се вратили под државно окриље. Слобода подразумева и сурову борбу. Свако мора сам да се избори за себе. Хазардери, продорни, дрски, неморални, често падну под удар закона, али плашљиви, поштени, скромни, ненаметљиви зато често остану неуспешни, промашени и незадовољни.
Гледам данас Јагодину у том новом-старом систему. Нису данас најспособнији они за које смо мислили да то јесу. Неки други избили су у први план. Нови систем, нови начин рада и другачији начин промишљања траже другачије људе. Приватни капитал и приватна иницијатива потпуно су изменили град. За свој новац људи граде оно што њима одговара. За кратко време изграђени су објекти на које се деценијама чекало, или чак није могло о њима ни да се размишља. Изграђен је аква-парк са једним олимпијским и много дечјих базена, уређено излетиште Арачлијски поток, Ђурђево брдо је постало ексклузивна зона за луксузну изградњу, уређена је и изграђена зелена пијаца, никли су многи маркети и тржни центри, хотели, приватне фабрике, сервиси, радионице… Архитектура се променила, постала разноврснија, креативнија, понекад и инаџијска и неусаглашена. Приватно власништво се отима, људи праве што могу и што хоће. Мала зграда у центру града стоји поред велике. Треба се и на то навићи. Срео сам једном, баш у центру, неке људе који гледају те зграде и критикују што је све тако без правила, гради ко шта хоће. Они би више волели да су све зграде велике и једнаке, архитектонски лепе и дотеране. А ја после размишљам: Па нису све велике и лепе зграде по мери човека. У највећим катедралама и дворанама нисам се осећао лепо. Човек се тамо осећа малим и изгубљеним. Доле је продавница, сервис или занатска радионица, а горе је човек надзидао стан. Мени можда то није лепо, али њему је идеално. Иде на посао тако што сиђе низ степенице. Зове жену или дете да му донесе доле кафу док прелистава новине и чека прву муштерију. Нема журбе, нервозе, вожње аутомобилом или градским превозом, гужве на путу ни чекања на семафору. Има ли шта лепше за њега?
Ако је нешто по мери човека, то мора бити и лепо. Као она дворишта у којима се лети у хладу дрвета изнесе сточић са столицама и са комшијама густира кафа. Таква дворишта у Јагодини још увек постоје. И не постоји закон према коме држава може по свом нахођењу да их одузме.
Аутор: Борислав Радосављевић, новинар и писац