(Владан Матијевић, Слобода говора, Београд: Лагуна 2020)
Од паратекста Слободе говора до последњег питања са 300. стране, у кафкијанској атмосфери романа сведочимо у исти мах античкој и савременој сцени суђења речи коју је међу првима, аргусовски и језгровито приказао Платон у дијалогу Федар или О лепоти;[1] на сред суднице историје писана реч достојанствено ћути (или бескрупулозно лаже?). Наравно да питање из парентезе није поставио Платон јер ни сам није био сведок дигиталне ере манипулације речима или, боље рећи, ере манипулације дигиталном стварношћу. Ово питање поставља и на њега вешто и дозирано експлицитно одговара роман Слобода говора Владана Матијевића. Са крајева моста старог двадесет и пет векова обојица упитаних (и упитних) проматрача стварности укрстили су погледе у истом одговору: жива реч се уписује у душу онога који учи. (Платон 2006: 128/276а) Жива реч, слободна реч, говор средишњи је елемент кафкијанског замка стварности чији смо заточеници. Слободна реч, романескни јунак Матијевићевог дела, бори се да буде чувена у медијској буци, да васкрсне из хумке цензуре, да бљесне у мраку који јасно видимо широм затворених очију. Из мрака широм затворених очију, водећи рачуна о превеликој дози стварности (стих Матијевићеве песме Поред воде), вешто нас изводи приповедач романа Слобода говора; уместо руке и штапа, пружа нам кажипрст истине.
Вештина писца Владана Матијевића, вишеструко истакнута књижевнокритичким текстовима и наградама, и овога пута потврђује се већ на уводним странама романа. Читајући исечке из вести несвесно урањамо у стварност (не само романа), али свесно не тонемо у њу. Уроњени у фикцију, а будни у својој стварности, освешћени шољицама – колажима свакодневних телевизијских, новинских, радио натписа, неретко горчих од шољице јутарње кафе, а опијени великом дозом хумора који се разбуктава сваким наизглед успутним коментаром приповедача о јунаку, теми или пак тобоже узгредном перцепцијом кутка стварности који треба не само прећутати него и зажмурити, као читаоци постајемо равноправни учесник дијалога – истраге о нестал(н)ој слободи мишљења, делања, говора. (Не)слобода, камелеонски лик Матијевићевог романа или пак деридијански центар овог дела, скидајући са себе одоре (атрибуте) званичног, поузданог, исплативог, на крају романа ипак се показује у својој голотињи и вриску. Од констатације Матијевићевог јунака Бука је несносна, могле су се само запушити уши (39), до краја романа, бука ће у свој појам интегрисати једно р, а уши ће јасно чути истину закопану где и тајна о царевим ушима, иако допире за октаву тишим гласом (280).
Руку под руку са стварности/савремености коју писац истиче као тему својих дела, и у овом роману иде апсурд. Апсурд стварности кулминира већ на уводним странама романа Слобода говора, у истражном поступку медија где ништа није званично али се поуздано зна, и чији су креатори, између осталих, заступници нечега, активни учесници нечега, дежурни саговорници на сваку тему, поуздани врачи и тумачи, подстрекачи и други претпостављачи од поверења. Врхунац апсурда медијима креиране стварности сублимирана је у питању да ли је убијени новинар Саша Чомски заиста постојао. Али, навикнути на Матијевићево приповедање апсурда, налазимо мотивацију и овог апсурд-питања. Ово рукавац-питање истине отвара још једну полемику о етици појединца (не само новинара у вези са којим се јавља). Читајући роман, судница стварности бива пунија окривљенима: уз слободу, на оптуженичкој клупи наћи се се истина, етика, професионалност, објективност, а самим тим ће се будити бојазан остаје ли довољно речи за одбрану ових речи. У мраку стварности понестаје и пороте. На мејдану остају жива реч и сенка сенке… И у структури романа Слобода говора уочава се овај поларитет. Тема истакнута насловом романа истражена је кроз судбину антипода Саше Чомског и Владимира Филиповића (у већем делу романа Влада Ф.). Чомски, жива, слободна реч насилно је ућутана. Правило домино ефекта захтева и гашење сенке речи. Стога у овом роману стазама Јозефа К. страда и Владимир Филиповић. Временске димензије тог страдања сликовито су представљене реченицом: Испод Ф-а је све било бело, изнад плаво, док се он налазио у тамнозеленом појасу. (214) У тамном (макар и зеленом), Ф-ово питање Имам ли рогове? постаје реторичко. Чак је и фотографија престала да буде отисак стварности и постала творевина манипулативних радњи. (189)
Мрак стварности у овом роману материјализује се у виду сеновитог хотела Панорама скривеног у магли Маљена (односно у буци дезинформација). Навикнут на стварност, Владо К. невољно ће се опирати тортури особља хотела. Стварност и хотел разликују се само по жени због које ће се јунак обрести тамо (а можда се ни по њој не разликују). И док много тога у роману и јесте и није, панорама стварности сагледана очима Ф-а из Панораме јесте тамна. Али у тамнозеленом појасу освешћени Ф. најзад осваја своју слободу говора (односно слободу свог говора). Немајући шта да изгуби, Ф. схвата да је самим овим освешћењем добио много. Да, он завиди Саши Чомском. Да, он је прижељкивао његов нестанак (али му није допринео). Да, он јесте новинар мањег отпора. Да, он најзад говори! Али, да ли ка слободи треба узлетети само када се нема шта изгубити? Други пут ка слободи (говора) крчио је Саша Чомски. У обликовању овог лика уочава се деридијанска полемика у вези са појмовима језика и стварности. У свету романа Слобода говора медији преузимају улогу означитеља (конструктора) стварности. Писана изманипулисана реч бескрупулозно лаже док жива реч достојанствено ћути. Међутим, и у панорами мрака Слободе говора остаје деридијанска разлика.[2] Из те разлике израста мали, обичан човек освешћен спознајом да се слобода свакодневно осваја. Научивши ту лекцију, он наставља да се саплиће у мраку стварности и да се усправља у магли слободе. Речником Матијевићевих дела, ту разлику можемо назвати врло мало светлости. Али важно је да разлика постоји.
Последња глава романа Слобода говора, Саслушање, мисао је водиља овог романа. Није само Владо Ф. на оптуженичкој клупи; овде је изнова и изнова на испиту апсурд стварности. Дојловска детективика овог романа маска је матијевићевском апсурдно реалном романескном свету у коме је, нимало парадоксално, центрипетална сила мали човек са великом дозом освешћености, невеликим простором за маневар, али истрајан у томе да изнова пита и неумољиво тражи непостојеће одговоре. Матијевићев јунак и овде је хомогени спој мемоара и амнезија: јасно, хронолошки перципира стварност и свесно брише своје поразе у огледавањима са њом јер само тако може поднети дејство њене превелике дозе. Пад 90-их, бука њихове олује и прљавосиве странице њихове хронике фон су борбе Матијевићевог малог човека. На страницама колажа те стварности ипак постоји шаренило, исписано кривуљама путева Матијевићевих малих јунака ка слободи говора. Каткад зашушти њихов глас и прекине програм. Али у контексту измишљене стварности, та борба је епска. Vox populi, иако шапатом, не мири се са чињеницом да Дубровник припада другој држави (Владов отац), левичари и југоносталгише (Чомски), моли Бога да чува српског јазавца (208) – инат, иронију, сатиру као оруђе против апсурда стварности.
Старе приче лако могу оживети, и у новом контексту отежати – ово није само пророчки коментар једног од Матијевићевих јунака. Прича Слободе говора управо има такав карактер. Стварност ју је оживела и отежала. Али, тако отежана и стварнија, та прича постаје звучнија од буке из које се рађа. Сваким читањем за октаву је виша. Сваком замишљеношћу – јаснија, а сваким кораком дубља. Увек пуна муља и вирова. Пророчки актуелна. Супротстављена свима: и мраку и флоскулама о светлости. Конкретна и експлицитна. Отрежњујућа као шољица горке домаће кафе.
Мирјана Бојанић Ћирковић
Објашњење:
[1] Ово се односи на полемику Сократа и Федра о односу писма и говора, насталу поводом приче о краљу Таму и богу Теуту.
[2] Разлика (la différance) у контексту теорије деконструкције Жака Дериде имплицира различитост-разлучивост која има за учинак разлику и разликовање, диференцију. Иако се исто изговара, неологизам [ladifférance, прим. аут.] дугује свој израз писму (а уместо е), како би нагласио несводљивост писма и гласа, текста и изговора, разлике од оног што разликује. (Милић 1997: 86)
Литература
Дерида, Жак. Структура, знак и игра у дискурсу хуманистичких наука, у: Бела митологија, Нови Сад: Братство Јединство, 1990, стр. 129–155.
Милић, Новица, АБЦ деконструкције, Београд: Народна књига / Алфа, 1997.
Платон, Федар, у: Дела, Београд: Дерета, 2006.