Nedavno je niško Narodno pozorište u režiji Nikite Milivojevića na svom repertoaru imalo Šekspirovu komediju Kako mu drago, ili kako neki razumeju naslov, Kako vam drago, videći u tom naslovu Šekspirov pristanak na komercijalizaciju, tj. na udovoljavanje ukusu publike. Koliko je, dakle, ukus publike iz 16.veka, i to onaj po nižem kriterijumu, relevantan za ukus današnje publike, i to po višem kriterijumu?
Teško bi se moglo reći da je ovaj komad danas komercijalan. Pa čak i da je zaista Šekspir tada popustio na navaljivanje menadžera, ili je imao neki loš dan u kome nije pokazao sve svoje veštine, umeća i talente kao u drugim delima, Šekspir je ponovo napunio pozorište. Šta je to što privlači publiku? Da li to što je kul reći sutradan: Sinoć sam gledao Šekspira, ili možda ne možemo sebi da dozvolimo da bar to nešto što vredi ne pogledamo, ili je to nešto treće? Ili zaista volimo Šekspira u svakom izdanju?
Hajde da ponovo zajedno uđemo u Narodno pozorište! Gužva je na stepeništu, neki se slikaju, selfiji su danas u modi, doduše ovo je grupni selfi. Podelićemo usput osmehe poznatim licima i strpljivo pronaći svoje sedište. Kad smo već kod sedišta, daleko od toga da su udobna, i uopšte, dvorana izaziva klaustrofobiju, neakustična je, guta svaki eho, tako bar kažu muzičari. S vremena na vreme moramo da ustanemo da bi neko prošao do svog mesta i ljubazno se nasmešimo ako se baš nama desilo da nas neko nagazi. Da, ima nespretnih, možda nisu navikli na pozorište. Ne treba ih obeshrabriti neprijatnom reakcijom.
Kako će se ovde snaći Šekspir? Da li je on imao bolje uslove? Jesu li naše romantične predstave o njegovom pozorištu, kitnjastim dekorima i kostimima proizvod holivudske verzije Šekspira, ili je zaista tako bilo? Bilo kako bilo, naše oko već vidi raskoš i željno očekuje da se podigne zavesa. Kao deca očekujemo šarenu lažu. Zaboravljamo da je kostimograf u kasi imao samo toliko da od bednih krpica sašije kostime koji će nalikovati akvarelima nežnih boja na čistoj crnoj pozadini. Da, crna boja pozadine davala im je draž i lepršavost! Ta crna boja je značila da je kostimograf imao, u stvari, mnogo sreće, jer za scenografa nije ostalo ništa u kasi. Doduše, dobio je koliko za jedan četvrtasti poligon, za oko pola metra uzdignut od dasaka koje život znače, na koji su se peli glumci koji su u toku radnje trenutno bili hajlajtovani, dok su oni periferni trčkarali oko tog poligona, skakali povremeno na njega, bili za tren u žiži, a onda ponovo padali u sporedni, periferni tok radnje.
Da, umalo da zaboravimo, tu je i jedan bend, nekomercijalan skroz. Za njega se morala naći neka rezervna kasa, naravno, jer je on neizbežan s obzirom na to da je Kako vam drago, zapravo, mjuzikl. Da, moglo bi se to s pravom reći, jer dobar deo dramskog zbivanja (ili bolje reći komentara na to zbivanje) pripada muzici. Šekspir je zaista odrešio kesu da mu se za tu priliku napiše odgovarajuća muzika.
I ako ste stekli utisak da vas je na predstavu odveo neko ko zapravo ne voli pozorište, potpuno ste u pravu. Ima i takvih mizo-teatarskih stvorenja. Dok vi uživate u predstavi, on će malo da razmišlja.
Zašto su svi ti ljudi tako raspoloženi, nasmejani, čak pomalo euforični? Zavidljivo ih gleda kroz mizo–naočare i pomalo žali. A onda, pored nas seda Šekspir i mi ga pitamo: šta ste nam to doneli iz 16.veka?
Sve ono što već imate, sve ono što ima svaki vek. Da kažemo filozofskim jezikom: borbu između dobra i zla, prerušenu u sve moguće varijante, mržnju između dva brata, ja sam ovde dodao još dva, da naglasim; nepravdu, uzurpiranje tuđe imovine, progonitelje i prognane, vi biste ih nazvali izbeglicama; promenu polova i ljubav prema istom polu, pravu ili lažnu; kritiku dvora, onih na vrhu, slavljenje zelenih, tj. onih koji u prirodi nalaze rešenja svojih problema.
Malo smo iznenađeni sadržajem jedne komedije. Ko bi sve to očekivao kada dolazi s namerom da se nasmeje i zabavi. Toliko peripetija, a sve njih rešava ljubav, i to ona na prvi pogled. Ona na drugi bi, možebiti, bolje razmislila i pokvarila zabavu. Da nije ljubav tako moćna, ovo ni ne bi bila komedija, ovo bi bila tragična stvarnost.
Tragična, kažete? Jeste, i ne samo tragična već izopačena, bestidna. Znate li koji je trenutno najjači lobi na svetu? Hm, znam da nije politički korektno govoriti o tome (by the way, tu frazu su izmislili Amerikanci), ali je veoma zabrinjavajuće. Naprosto je sramota biti normalan. A evo, publika se smeje, znate, jedna cipela je muška, jedna ženska…
Šekspir ne bi bio Šekspir da za sve ove probleme nije ponudio rešenja. I njegova rešenja su zapravo jedina moguća. Kada bi ovaj svet prihvatio ta rešenja, onda bismo, kao u ovoj pastoralnoj romansi, imali idiličnu sreću i mir. Rešenja su pokajanje i oproštenje. Mogli bismo da kažemo da ovo prevazilazi svaku filozofiju i da u sebi nosi onu potajnu božansku vatru koja jedina može zagrejati svako srce. Dakle, pokajanje, praštanje i ljubav, ali ona prava koja razotkriva svako prerušavanje i koja ispravlja svako pogrešno usmerenje, nisu ništa drugo nego povratak u izgubljeni Edenski vrt, tj. bar tako smatraju neki kritičari. Možda su malo preterali.
Ipak je ovo komedija, i to Kako vam drago ili Kako mu drago. Sam naslov poziva na toleranciju i na uzajamno prihvatanje. Pa smo i mi, povedeni time, protumačili ovu komediju kako nam drago.
Nevenka Balaneslović
Lektor: Marija Aćimović
Foto: Narodno pozorište u Nišu