Данас, та песма има сасвим другу конотацију. Помрчина ноћи за дневно светло тмине – могло би бити. Медиокритет, док средина средине мрачи инспирацију. Давно већ лебди рој звездане прашине с пустиње самониклих Мишљења: ,,Тако је!”, уз присиљене тишине и пропуст полети. Чак и када тако није, електрична суза кривине рони овацију У плиткоме амбису кикота лица закржљалих. Сусрела се трупа неуговорено, коинциденција пука. Створена да опстане, а стављена пред кушњу оправдања. Завишћу лукавога смртност претрпеће, Господарева је одлука. Праведник напушта као пропаст, ал’ за муке своје задобиће добра. Таквога вредело је искусити, Неба достојан, те мирнога почивања. Не поима бескрај да ограниченошћу замењен је брзином фијука. Сирота ерија под хипнозом поклекла је, суве критике побра. Данас, ту драму затвара потпуно друкчији епилог. Употреба разума кроз тајну мимикрије постаде извор стреса; Безвредни приоритет, док кисело провинцијски игра улогу чилог. Давно већ не хајем, кружи јато исправности око високе куле карактера. У то време безначајни мотив кличе, вешто скривен у одајама финеса. Зар изричито покајање намењено је последицама греха немилог? Одговор недоречен чами испод кукавичјих намера. Разиђе се трупа свесрдно, од свега каменога срца, Предвођена сујетом, а потлачена пред ветрометином гнева. Страга боја отопљених навире очај, док хор суморних углас грца. Бди ли узвишено од зла да сачува, ил’ облачи га у идеолошке изговоре? Измишљени роман несрећнога краја најљући кошмар безумно снева. У истоме маху, звездане прашине рој депресивно светлуца кроз оштре мирисе агоније и узалуд пружане отпоре.
Ђорђе Ђукић 2020.
Ђорђе Ђукић рођен је 28. децембра 2003. године у граду Шапцу, у Мачванском округу. Живи у Коцељеви, насељу истоимене општине,где и похађа трећи разред Средње школе (смер – економски техничар). Већ од раног детињства показује склоности ка уметности. Прву песму намењену конкурсу написао је у трећем разреду основне школе, а тема се односила на улогу мајке у животу детета. Поигравајући се речима и римама, открива тада свој дар и љубав према поезији. Како је време пролазило, његова сфера интересовања лагано се ширила и на прозу. Међутим, остаје веран поезији, у којој се више проналази. Истицао се на многим литерарним конкурсима, а учесник је и многих школских ваннаставних активности. Протеклирадни период обележио је освајањем награда на неколико расписаних литерарних конкурса у земљи. У питању су: прва награда на конкурсучија је тема „Размишљам” (у категорији средњошколаца), а расписало га је Културно склониште „Крик” из Косовске Каменице; затим друганаграда „Питање без одговора” на овогодишњем конкурсу у част Раду Драинцу, који је расписала Народна библиотека „Раде Драинац” у Блацу. Поред тога, припала му је и трећа награда на Литерарном конкурсу „Гордана Брајовић”, поводом ког се сваке године одржавају књижевни сусрети у Алексинцу. Теме његових досадашњих дела углавном су уско повезане са људским осећањима и начином живљења данашњег друштва. Кроз стихове песама Ђорђе нереткопрожима и свој став. Књижевник ког сматра повременом инспирацијом и узором је Момо Капор. Такође, фасциниран је и радом култне југословенске глумице Соње Савић, коју често и цитира. Случајност је то да Соња игра главну женску улогу у домаћем филму „Уна”, снимљеном управо по љубавном роману Моме Капора.
Насловна фотографија: Dino Reichmuth on Unsplash