Да бисте имали свој град, потребно је нешто што ја називам искуством града. Ваша улица, ваша клупа, ваш парк, ваша школа, ваш факултет. Ако их немате или не сматрате својима, чак и када сте у свом родном месту, онда је ваш град негде другде. Чека вас да га тек сазидате у свом срцу. Дотле књиге позивају у своју архитектуру, плене својим мостовима, парковима, кућама, улицама… Позивају вас да отворите врата неких градова, њихове капије прошлости, места садашњости и прозоре будућности.
Два овална свода минарета. Камен на камену. Велика Стамбол-капија. Све почиње одавде. Из овог кутка прошлости који оплемењује дух данашњег времена: неколико кафића и стаклени изложбени простори начичкани око улаза Тврђаве. Овде предлажемо да одморите и у миру испијете своју прву кафу у Нишу. Имаћете утисак да сте негде на Медитерану.
Ако бих покушала да направим свој град, он би почињао Патријаршијским рибњацима у Москви, настављао би се чувеном реком Сеном преко које би се надвијао вишеградски мост Иве Андрића; ту би се возиле гондоле и у њима ликови романа Смрт у Венецији, тај град носио би име Макондо са предграђем названим Дорћол, имао би најлепше куће, које је једино умео да опише Пекић у Ходочашћу Арсенија Његована…
Пустите затим корак улицама Ниша, посматрајте дивне нове и старе зграде: куће изграђене између два светска рата, куће великих салона и балкона у неокласицистичком стилу, куће чипкастих прозора и окићених зидова. Удаљите ли се од њих, доћи ћете до Јагодин-мале где из земље зјапе подземне некрополе из хришћанског периода. То ће вас даље одвести до Медијане, резиденције цара Константина. Изнад Ниша се уздиже Чегар Синђелићеве борбе, доле је негде Ћеле-кула, са друге стране Три песнице на Бубњу: песнице очева, мајки, синова погинулих и покопаних у дубоким рововима фашистичког рата. Упалите свећу у Пантелејској цркви – сетите се Стефана Немање и његовог сусрета са Барбаросом. Поново ће крај вас прохујати векови.
Тај град морао би да буде метропола из Пинчонових или Дон ДеЛилових романа, главно излетиште био би бели хотел Д. М. Томаса, археолошко налазиште Минотауров лавиринт, главни музеј – Музеј невиности, стари град – Памукова Бела тврђава. Овај град имао би велику библиотеку опатије из Имена руже и своју футуристичку верзију у Урбису М. Пуига. Овде би водичи искључиво били читаоци који би морали да ишчитају сваком посетиоцу нешто ново и непоновљиво и да водећи га кроз причу – тумаче град.
Лаким кораком обиђите одједанпут Наисус и Ниш, застаните пред борилачком снагом наших предака, пред културним добрима које нам је оставила историја. Застаните на мосту код Тврђаве, подигните поглед више улаза и видећете две велике камене плоче које попут отргнутих страница неке књиге стоје изнад саме Стамбол-капије. Јасно се распознају арапска слова, али нећете знати шта тамо пише, нити треба да дознате. Тим незнањем храните своју машту, потхрањујте илузију да су то потписи минулих векова, векова који су се надвили над градом, а које су ветрови укелесали у камени зид.
На улазу у град стајала би табла са натписом: Добро дошли у наш књижевни град, обилазак је бесплатан и свима доступан 24/7, само се препустите читању.
Добро дошли у Ниш, град који дише поезијом и историјом, град који чак и онда када није ваш има довољно простора да то постане – град који најбоље сведочи да кроз туђе срце води прави пут, јер овде се улази и излази баш са овим Миљковићевим стихом на уснама.
Да бисте имали свој град, потребно је да прођете улицама туђих срца.
То је оно што ја називам освајањем и искуством свих наших могућих градова.
Аутор: Милица Миленковић