Božana Radenković je diplomirani filolog Filozofskog fakulteta u Nišu. Poeziju piše još od osnovne škole. Pesme su joj objavljivane u školskim i studentskim zbornicima i časopisima: Svet reči, Nedogledi, Iskra, Rukopisi 41, kao i u onlajn magazinima: Astronaut, Afirmator, Crna ovca i dr.
Napomena: korišćene slike pripadaju autorki.
TATI
u poslednjoj posveti umesto zagrljaja pisala sam ti:
tvoje reči su naša obala
a svi znamo život to su vode nepregledne
dugometražna istorija nepredvidivih bura
mora koje oseku pamti samo po plimama
ja nikada nisam razaznala dno tvojih ćutanja
samo bih ponešto iz dubokih pogleda razumela
uprtih negde tamo negde daleko
u utešno njihanje lipa i mokre krovove nečijih
domova
u kasna predvečerja na terasi
uz gorku kafu zagledan u travnjak tek pokošen
često bi mi govorio o krleži, selimoviću i lorki
u dramskoj pauzi samo bi poneka senica prhnula
a ja sam ćutala setna i spokojna
zatim sve tvoje knjige sa polica poskidala
i dugo dugo do kasno u noć čitala
maj je
tih dana padale su čađave kiše
gradovi su se bespomoćno predali plimi
ti si zaspao snom viteškim
sa tobom zaspale su i sve knjige sveta
ipak zgrčena od tuge i vetra u inat podižem jedra
ti mirno spavaj snom plavetnim
jer bio si olovno budan za sve
uprkos sebi
za druge
za nas
NOCTURNES
odvedite ljude, ostavite mi samo more
ovaj grad najlepši je kad spava
turisti ostavljaju suncobrane na pola koplja
iako im postelja nije morsko dno
moj život večito je izranjanje
u nemo i prazno
a kopno je daleko
to su
tvoja ključna kost
i tvoji zglobovi
kopno smo mi i preplavljeni trgovi
laste i tvoj stisak ruke
obrve dah ćutanje
poezija fotografije
pogled prepoznavanje
mene u tebi
ti si 99% mene
kažeš
ali sećanje nije tvoje uzglavlje
niti je poezija tvoj pojas za spasavanje
I ĆUTKE PIJEMO KAFU
pisci su ubijeni prevodom
mi sedimo i ćutke pijemo kafu
ljudima su knjige stvar dekoracije
mi sedimo i ćutke pijemo kafu
onda ustanem napišem pesmu
sakrijem je ispod jastuka
opet sedimo i ćutke pijemo kafu
