Лауреат престижне награде Стеван Сремац Вуле Журић, у књижевним круговима познат као писац ратне и избегличке прозе, отворио је 16. Светосавски сајам књига у Нишу и приредио књижевно вече за памћење. У ратном вихору 1993. године, младић бритког ума и оштрог пера спаковао је кофер у коме се налазила његова највећа драгоценост – збрика прича Умри мушки и из Сарајева кренуо за својом земљом која се тада још увек звала Југославија.Управо ће тај судбоносни моменат одредити пут књижевника.
Ваша дела Недеља пацова и Помор и страх овенчана су престижном књижевном наградом Стеван Сремац. Какав је осећај бити у нешто другачијој улози поново у Нишу и отворити Светосавски сајам књига?
Велико је задовољство кад вас било где зову, а поготово овако у Ниш, па још да дођете да отворите сајам. То није велики задатак, али јесте велика част. Кажете тих неколико речи људима који су дошли између осталог и због вас, тако да је то велико задовољство.
За Ниш сам посебно везан зато што је мој отац овде провео најлепше године свога детињства. Он нажалост већ одавно није жив. Али ја памтим њега и кад помислим на Ниш. Кад дођем овде ја препознајем неке углове улица, неку атмосферу, највише ту атмосферу и осећам да Ниш није изгубио од онога што је он осећао тамо негде 1949/50. Ево, седамдесет година касније и ова атмосфера овде на Сајму и уопште, показује да је Ниш град који упркос ономе што Нишлије можда мисле, град који улива наду. Ја бих га тако дефинисао.
Књижевни лик из нашег детињства Николетина Бурсаћ се код Вас појављује у другачијој улози. По чему се Ваш Бурсаћ разликује од Ћопићевог?
Прво по томе што је то мој јунак, а не Ћопићев. Николетина Бурсаћ, требало би да знамо, није постојао. Ћопић га је направио од неколико јунака са пушком и митраљезом које је гледао и вероватно је у њега уградио и нешто од свога бића. Мој Николетина Бурсаћ је за разлику од оног из Ћопићеве књиге, Николетина Бурсаћ отпочетка мртав. Цео тај роман би отпочетка требало да буде крими прича. Не ко је убио Лору Палмер, него ко је убио Николетину Бурсаћа. Међутим, пошто ја нисам добар писац кримића, нисам успео да разрешим ту дилему. Нисам решио случај, али сам завршио роман.
Роман је писан донекле у Ћопићевом стилу. Писан је у жељи да се другачије сагледа наше знање или незнање, у сваком случају однос према Другом светском рату, наш однос према антифашизму и наш став према односу уметника и оних који држе власт за време одређених тешких ситуација. Испало је да је те 2011. године жири овде у Нишу препознао да је то та књига. Она јесте по мени писана негде у Сремчевом духу, у жељи да се мало истражује форма, да се кроз неку вежбу писца у огледању са самим собом ода почаст народу и ода почаст језику који тај народ говори и који тај народ обогаћује.
Поводом стогодишњице рођења Бранка Ћопића написали сте радио-драму, а недуго затим и роман посвећен великом писцу. Роман Република Ћопић, драгуљ књижевне сцене, био је својевремено у најужем избору за НИН-ову награду. Куда Вас је истраживање одвело? Шта сте ново открили?
Овом роману једино је замерано то што није довољно разрешена, према онима који су то замерали, тајна због које је Бранко Ћопић одузео себи живот 26. марта 1984. године. Ја нисам због тога писао роман, роман није о томе. То је у ствари роман о нашем односу према Ћопићу. О нашем односу данас. О нашем односу у то доба, када је он то урадио и о нашем међусобном односу када је још био жив и писао. Хтео сам да истражим како један писац, који је толико вољен са једне стране јавно, а са друге прогоњен од стране власти, на један врло специфичан, можемо сад рећи ћопићевски начин, успева уопште да то што је урадио не уради раније.
Оно што сам истражујући Ћопићев живот, а највише читајући његове текстове, можда могао да закључим, то је да је његов чин ‒ глупо је рећи да је био дубоко личан ‒ јер шта има личније него одузети себи живот? Иако се помишљало да је то била нека врста политичког чина, он је у ствари био дубоко интиман, дубоко личан, јер Ћопић једноставно није више имао снаге да буде оно по чему смо га знали, да пише. У тренутку када је остао без те једине среће у свом иначе јако тужном животу, одузео је себи живот и након тога за собом оставио последњи књижевни текст. То је његова опроштајна порука, сакривена у кутији шибица у писаћем столу, где је он рекао да је Бранко Ћопић сам крив за своју смрт.
Када сам почео истраживање нисам знао ни одакле крећем, ни куда ћу ићи, ни докле ћу стићи. Десило се, ето, да сам у ствари пронашавши начин да мало заварам и себе и читаоце, да проговорим неким, под знацима навода ћопићевским језиком испричао своју причу. Као што Исидора Секулић има наслов Књига дубоке оданости Његошу, тако је и ово књига дубоке оданости не само Ћопићу, него свој тој лепоти и заштити коју је пружио свима нама док смо почињали да читамо, док смо живели своја читалачка детињства.
То се видело по реакцији читалаца, који су књигу схватили као неку врсту огласа: да ја желим да знам више о том њиховом Бранку Ћопићу. И данас ми се дешава да ми се људи јављају и да ми говоре о неком свом искуству са њим: да ли су га упознали, да ли су га знали, или су се негде промашили, али знају нешто о њему, па им ја сад дођем нека адреса на коју се обраћају сви ти, неки потенцијални ликови луцкасте, Ћопићеве, поетичне прозе.
Написали сте сценарио за филм режисера Горана Марковића Слепи путник на броду будала, који расветљава последње године живота Петра Кочића. Уследила је драма Последњи мејдан Петра Кочића,изведена на сцени Народног позоришта у Републици Српској, октобра 2017, у режији Небојше Брадића. Која поруку сте желели да пошаљете? Шта смо то негде успут превидели, што је историја заборавила да нам саопшти?
Искористили смо стогодишњицу његове трагичне смрти да испричамо причу о његовим последњим данима. О човеку кога је политичка ситуација и невероватан прогон довео до неке врсте самозаборава, истражујући тај задњи део живота о човеку, који губећи свој ум, није изгубио душу. Ту би негде била суштина и филма и драме о последњим данима Петра Кочића у лудници у Београду. Та зграда и данас постоји. Постоји и соба у којој је Кочић провео своје последње дане, међутим ту не може да се уђе, зато што бисте погинули док се попнете горе тим трулим басамацима.
То је још један показатељ колико ми не водимо рачуна и колико смо убеђени да ће то некако да нас чека, та наша традиција у некој прошлости, а да немамо неки план да је заштитимо, да је конзервирамо и да је сачувамо за будућност. Јер ма колико људи волели да причају да ми треба само да гледамо у будућност, не можемо само да гледамо у њу, а да се не осврнемо у прошлост, јер се та будућност у нашој прошлости налази. Многе ствари се понављају, многе ситуације, многи односи, међутим питање је да ли ће се икада више поновити такви писци као што су Ћопић и Кочић, па да схватимо какве ми то сада писце немамо. Не тврдим, наравно, да наши савремени писци не пишу добро.
Широј јавности сте познати као писац ратне и избегличке прозе. Откуда интересовање за овакве теме?
Зато што су се рат и избеглиштво интересовали за мене. Не верујем да бих то писао, да ми се можда све то није десило. Међутим, ја се увек интересујем за људе. Не може уметник да буде уметник, ако га не интересује човек, и то човекова душа; шта се налази у његовом срцу, како успева да превлада све недаће које се дешавају? Можете да не доживите ниједан рат, ниједну принудну селидбу, па да живите тешко.
Ја сам дубоко заинтересован за човека као социјално биће, а са друге стране сам заинтересован за питање човековог идентитета. И ако погледамо све чиме сам се досад бавио, када бих био ћопићевски или кочићевски блесав, да измислим себе као неког лудог критичара који тумачи сопствено дело, ја бих се највише прихватио тога тумачења, како се Вуле Журић бави идентитетима као кључном ствари. Живимо у једном слуђеном свету, који желећи да напредује, да буде другачији, пошто-пото одбацује неке, можемо да кажемо традиционалне идентитете и граби неке модерне, а у ствари никако не успева да пронађе себе.
Ја нисам филозоф, нисам никакав научник, али пишући неке кратке приче, филмска сценарија, чланке за новине, интересујем се за то и у свему томе проналазим потребу да будем на страни оних који су потлачени, прогоњени. На страни оних којима су одузета нека права. На страни оних који препознају да је основна човекова потреба не да једе, не да пије, не да спава, него да воли и да буде слободан.
Написали сте сценарио за филм Пролеће на последњем језеру. Када ће бити представљен публици?
За пар дана. У понедељак 2. марта, на 48. Међународном филмском фестивалу – FEST у Београду биће премијерно приказан филм Пролеће на последњем језеру,у режији Филипа Чоловића, а у продукцији Радио-телевизије Србије. То је филм посвећен Иву Андрићу и биће емитован у суботу 15. марта, на дан обележавања 45 година од његове смрти.
Који писац тренутно заокупља Вашу пажњу?
Писац који није то ни био. Можда се звао Антоан Кравант, претеча дадаиста, човек који је имао много имена и био песник и боксер. Тренутно размишљам како да упакујем причу о њему. Сасвим случајно сам дошао до ове приче. Нестао је негде 1917. или 1918. године у Мексичком заливу. Био је неки нећак Оскара Вајлда, познавао Троцког и Марсела Дишана. О његовом животу се не зна баш много, што је супер за истраживање, јер човек може много да измишља и онда вероватно да погоди нешто ни сам не знајући да је то заиста тако и било, да се заиста тако и десило.
Разговарала: Јелена Јоцић