Талентовани глумац из Врања, Стефан Спира Николић, није ни слутио да ће једно недоврешно дело великана српске књижевности променити ток његове судбине и отворити му златна врата Талијиног храма. Од тог момента цео свет је постао позорница, а свака нова представа могућност да остави траг у времену.
Недавно је освојио прво место на пројекту Ново Инвестмента – Ново име, покренутог у циљу афирмације и подршке младим, неафирмисаним ауторим, који се изражавају и делају у различитим сферама уметничког израза.
Освојио си прво место на пројекту Ново име Ново Инвестмента, покренутог у циљу афирмације и подршке младим таленатима. Каква су била твоја очекивања када си се пријавио?
Пре свега, желео бих да захвалим што сам имао прилику да разговарам са вама и да ми то представља велико задовољство. За само такмичење сазнао сам од другарице из представе Патуљци и виле – Пролеће, те смо уз консултације са остатком тима одлучили да се баш ја пријавим. Морам признати да ме je у почетку било страх шта и како треба то да изгледа, али срећом је цела екипа била уз мене и кроз смех и оптимизам смо прошли кроз процес пријаве и гласања. Надао сам се да ћемо првенствено бити занимљиви, а као награда за рад и труд дошло је и то прво место. Овом приликом бих захвалио свим људима који су гласали за мене, јер без њих не бисмо успели. Могу рећи да је ово заједнички успех.
У свет позоришне уметности ступио си играјући у представи Певци Народног позоришта Бора Станковић у Врању, рађеној према недовршеном комаду књижевника Боре Станковића. Како се осећаш као глумац, пореклом из Врања, коме је припала част да својим уделом у представи ода почаст великану наше књижевности и истовремено се афирмише као глумац?
Кад се сетим свог почетка, морам да издвојим да сам имао велику трему на почетку самог процеса прављења представе. Срећом, радили смо дело Боре Станковића, а познато је да у Врању одмах након свог имена научиш и име великог књижевника. Управо због тога сам осећао потребу да се то прикаже на прави начин онако како је Бора видео и описао Врање и да тај дух старог Врања пренесемо на публику. Истакао бих само да је цео тај процес стварања и играња представе било једно велико уживање и једно заиста лепо искуство и да сам захваљујући томе спознао шта је позориште и какав значај оно може да има у култури једног народа.
Карлос Руз Сафон је записао: Зна ли лудак да је луд? Или су луди остали, који се труде да га убеде да је крив не би ли заштитили своје животе саткане од химера? У представи Мученици, рађеној по мотивима текста Пуковник птица, тумачиш улогу душевно оболеле особе. Пацијенти ове установе су одбачени и изоловани из друштва јер се не уклапају у његове стандарде. Какву поруку сте желели да пошаљете друштву играњем ове представе?
Представа Мученици приказивала је један посебан део друштва, део друштва на који ретко када обраћамо пажњу. Због тога смо желели да публици покажемо нешто што није уобичајено, нешто неочекивано. Да покажемо да ти људи нису негде далеко, већ су ту са нама, поред нас. Оно што је занимљиво код те представе јесте да није увек имала једну поруку усмерену ка публици, јер је представа често била надограђивана, стога је више различитих порука ту било. Обједињеним називом то би била критика друштва и људи који су на челу тог друштва.
Често те можемо видети у представама које имају друштвено анагажовани карактер са циљем да друштву понуде огледало и пробуде га из летаргије. Таква представа је и драма Предграђе која говори о порушеним надама младих, који егзистирају на рушевинама сопствених снова. Чему ова представа има циљ да их подучи?
Предграђе је још једна представа која се бави критиком друштва, оно што је другачије код ње је да је посвећена првенствено младим људима. Ликови су млади који имају циљ, али се не труде око његовог остварења, млади који желе да оду, млади који су упали у неку врсту летаргије и сваки нови дан им је исти као претходни, заглављени су причама које понављају, већ годинама уназад и мало шта новог доживе. Мислим да након одгледане представе велики део публике осећа потребу да нешто промени у свом животу и то одмах, а не сутрадан или од наредног понедељка. Управо је то циљ.
Мирослав Пантић истиче да је изазивање смеха код гледалаца други велики циљ комедије и то не увек смех дискретан и од племените врсте, већ и громогласан и суров, какав је ренесансном човеку такође био по ћуди. Представа Кабаре, Кабаре, у којој тумачиш једну од улога, на духовит начин говори о истини, али не о истини као о универзалном појму, већ о нашој истини, онаквој каквом смо спремни да је прихватимо и да се са њом суочимо. Шта си ново открио о себи играјућу у овом позоришном комаду?
Комедија је једна лековита ствар. Често волим да упоредим са теретаном или неким вежбањем где људи одлазе како би избацили негативну енергију, док је позориште место где се могу људи испунити позитивном енергијом. Кроз рад на представи открио сам прави начин како да позитивније гледам на свет, а да сама истина може да буде другачија од човека до човека.
Случајно познанство са писцем Милошем Петковићем резултирало је сарадњом на позоришном комаду Патуљци и виле, насталој према првом делу тетралогије Пролеће за децу и младе, у продукцији Нишког културног центра. У представи тумачиш лик главног јунака Барбута Риђобрадог. Истакао си да овај лик сматраш својим највећим остварењем до сада. По чему се овај јунак разликује од других које си до сада играо?
Када сам дошао у Ниш, почео сам да се бавим анимацијом деце и том приликом сам у костимима Спајдермена, Бетмена, Деда Мраза, Петра Пана, Микија Мауса па чак сам пар пута био и Мини Маус, играо се и дружио са децом. Деца већ познају те ликове и њихова дела, а оно што је случај са Барбутом Риђобрадим јесте да малишани углавном мало знају о њему и кроз целу представу они се буквално упознавају са јунаком. Када на самом крају они похрле у загрљај, видим колико значајно њима може да буде нешто што виде. Јер, опет, деца су најискренија публика.
Где видиш себе на професионалном плану за пет година?
Надам се да ћу се бавити позориштем и децом. Ако бих причао о тренутном сну који имам, то је да се ујутру бавим историјом у музеју или школи, а увече се бавим позориштем, поезијом и глумом.
Да ли си размишљао о свету филма? Да ли би волео да се опробаш и у таквој улози?
Првенствено ме више занима позориште и позоришна глума, јер то је жива ствар у односу на филм. У току представе можеш да осетиш нешто што публика воли или жели да видиш и осетиш у ком правцу би требало да иде представа. Такође, једна представа никад није иста, увек се другачије игра, увек је осећај публике другачији. Имао сам пар прилика да снимам и будем испред камере, али ми је много драгоценије и опуштеније било кад сам испред људи на сцени.
Разговарале: Јелена Јоцић и Гања Николић