Велики сликарски геније Пабло Пикасо говорио је да је свако дете уметник, али и да је проблем како да остане уметник када одрасте. Има много убица креативности данашњице, нажалост, један од убица је и често комерцијалан неквалитетан позоришни садржај који осим што засмејава децу, нема никакву другу улогу, ни поенту. Задатак да забави, али и пружи одређене едукативне информације и одговоре на нека филозофска, дечја питања има позоришна дружина Весела типчурина, коју је са својим пријатељима и сарадницима покренуо један од наших најбољих младих глумаца и добитник награде једног од најбољих младих европских глумаца Никола Ракочевић. Одговор на питања зашто је поред списка великог броја телевизијских, филмских и позоришних улога себи наметнуо и рад у дечјем позоришту, због чега не гради каријеру у иностранству и зашто је за њега епоха Великог рата веома значајна дао нам је након извођења позоришне луткарске представе Тврдоглаво слонче у Свилајнцу.
Представа Тврдоглаво слонче говори о негирању и прихватању идентитета у дечјем добу. Једно мало слонче није желело да буде слонче, али је схватило кроз разне ситуације да је то једина улога коју може играти у животу, јер је тако рођено и то ће бити. Какав је осећај изводити ову представу?
После сваког извођења имам веома фине утиске. Реакције на представу се разликују од места до места. Било да је велики или мали број деце, јер циљ је да ову представу подједнако виде и деца у већим градовима, али и малим срединама, увек је добар осећај кад завршим ову представу. Имам осећај да су сви на добитку и то је оно што је веома важно, осећам да сам урадио нешто битно.
Душко Радовић је говорио како се деци треба обраћати једноставним говором, без претварања јер деца то умеју да примете. Како се Ви обраћате деци?
Питање је начина, веома добра уметност мора да комуницира са свима, а пре свега са децом зато што и, негде, позориште за децу је веома битно и не мислим да је то неки нижи ранг бављења позориштем и мислим да је чак то и захтевније и озбиљније зато што квалитет и то што ви њима пласирате заправо зависе од вас. Они могу да прихвате и неке друге ствари које нису можда толико добре и опростиће вам то. Неке ствари вам можда чак много више неће опростити, ако сте рецимо досадни. Међутим, они апсолутно имају право да се баве разноразним темама које, заправо, и њих муче. Нису само одрасли ти који имају муке и проблеме; и деца имају неке своје теме. Њих, рецимо, пуно мучи идентитет, поготово кад се сретну са групама као што су вртићи и школе. Питање идентитета је њима веома важно, то деца граде кроз одрастање и то је веома важна тема за њих. Питају се и за одређене животне теме, као што су, рецимо, смрт и остале врло озбиљне ствари. Само је питање на који начин комуницирате и како им то пласирате. Зато је играње за децу нешто што ме испуњава и чини срећним.
У емисији Агапе сазнали смо да сте један део у представи Тврдоглаво слонче морали да мало промените и направите интерактивним и да је то имало ефекат?
Реч је о делу где ја говорим један монолог о магарцу. Прво сам говорио тај монолог, па сам приметио да деца тај изузетно важан део не слушају пажљиво. Онда сам решио да питам да ли је неко можда из публике магарац и када се неко дете јави да јесте, онда сиђем и проверим и онда му објасним да није магарац и да је човек. Циљ је да прихвате себе и да се не стиде, јер ја у том монологу говорим о магарцу који тражи друге магарце који негирају свој идентитет.
Многи млади људи данас у Србији имају идеју одласка из земље из било којих разлога. Такав је и лик који сте одиграли у серији Јутро ће променити све. Зашто Ви нисте отишли?
Кроз тај лик видимо ту неку филозофију где ми мислимо да када одемо одавде, да ћемо наићи на нешто што је филмски сценарио, а заправо није филмски сценарио него је живот и то исто компликован и мање компликован живот као што је и овде. Можда имате више могућности, или опет имате мање могућности, с обзиром на то да сте глумац, јер моје главно средство за рад је језик, ја говорим српски и енглески, тако да смањујем свој маневарски простор. Ја не могу да радим баш све тамо у иностранству, не могу да се бавим и да имам не знам какве улоге. Овде добијам баш добре улоге и уживам у томе, а и моје дечје позориште, то је оно што ме чини срећним и мени је то довољно, немам потребу за више.
Вашу досадашњу глумачку каријеру обележили су бројни филмови. Чини се да је улога адвоката који је бранио припаднике Младе Босне, Рудолфа Цистлера, у филму Бранио сам Младу Босну у самом врху Ваше глумачке лествице?
Није Цистлер једино чиме сам се бавио у оквиру истраживања Великог рата. Тема Првог светског рата за мене је била веома важна и када сам био дете, одлазак на Крф и враћање назад, све ми је то било потресно. Све је то оставило на мене неки велики утисак. Међутим, због других интересовања нисам се бавио том темом све до 2014. године, када је обележаван велики јубилеј, век од почетка Великог рата. Тада сам почео да истражујем и да се бавим овом темом, посебно причом о младобосанцима, почетком рата, Гаврилом Принципом, Чабриновићем и осталима који су то урадили. Такође, радили смо и једну позоришну представу у режији Иве Милошевић, по тексту Милене Марковић, под називом Змајеубице. Рудолф је био изузетно захтевна улога, зато што је са једне стране пасиван, а са друге главни јунак и кроз њега се прича прича и зато је било веома компликовано и тешко да се науче сви ти текстови и да се тај лик изведе од почетка до краја.
И тај глумачки задатак успешно је завршио што је препознато на 50. Филмским сусретима у Нишу када је награђен Наградом за најбољу мушку улогу Међународне федерације филмских критичара. То је само једна од више награда које је током каријере Ракочевић добио.
Поред глумачког рада, од прошле године водите драмску секцију Факултета педагошких наука у Јагодини. Шта је циљ вашег рада са студентима?
Позориште је широк медиј и велики је спектар тема којима може да се бави позориште и ми у оквиру драмске секције. Важно је да направимо позоришну представу и да добију самопоуздање у том наступу, што ће њима бити веома драгоцено када сутрадан буду били васпитачи и када деци објашњавају и говоре неку тему како би успели да им задрже пажњу.
Када смо завршили разговор, Никола се вратио игри са децом која су све време нашег разговора уживала играјући се са реквизитима из представе у чаробној сценографији. Било је занимљиво посматрати га како ужива у сваком дечјем покрету и радо одговара на свако њихово питање. Можда се ту у његовој глумачкој игри и полету крије решење давно изречене Пикасове дилеме, јер као што Оскар Вајлд рече уметност је једина озбиљна ствар на свету. А уметник је једина особа која никад није озбиљна.
Разговарао: Марко Мирковић
Фото: Центар за културу Свилајнац