Велики римски реторичар Цицерон говорио је да ко има библиотеку и врт, не треба му ништа друго. Овакав цитат веома је значај у ери дигиталних медија и ријалитизоване стварности која промовише површност, јер су библиотеке, древни светионици, чија светлост осветљава највише културне вредности, давно заборављене на страницама прашњавих књига. Глумица Биљана Тодоровић из Обреновца, свесна моћи књига и користећи аутентичан амбијент библиотеке широм Србије успешно изводи монодраму „На прагу” која је била и њен дипломски рад на Факултету драмских уметности. Реч је о њеном ауторском пројекту, драматизацији књиге америчког писца Глена Бергера „Испод надвратнице” коју је Биљана извела и у једној од најстаријих културних установа у Деспотовцу, библиотеци „Ресавска школа”. Монодрама је прувикла велико интересовање публике, а магија коју су доживели остаће само делом записана, али никада довољно речима представљена.
Прича тече питко, упознајемо се са једним радним даном библиотекарке, све док она не пронађе књигу која није враћена 113 година у библиотеци и онда почиње детективска авантура око света за мистериозним човеком који је књигу толико дуго задржао, али се са авантуром мења и живот библиотекарке.
Током припреме ове монодраме, водила сам се мотивом који ја сматрам централним у књизи „Испод надвратнице” Глена Бергера, а то је потрага за срећом. Иако је она представљена као потрага за неким човеком који стално бежи и проналажења неких доказа, претворена у неку детективску драму, мислим да је суштина, заправо, потрага за срећом. Јунакиња каже на крају наставићемо, дакле она наставља овим путем, иако је свесна да је он неизвестан. Она се одрекла свог посла који је радила дуги низ година да би отишла у неку лудорију, неизвесност да тражи неког лутајућег јеврејина по свету, а у ствари да тражи себе и ослобођење од свог начина живота. Она је била укалупљена.
Књижевност је дала квалитетно дело, које преточено у монодраму, а глумица сада оживљава тај лик и библиотекарка, пред нама лута у потрази за мистеориозним незнанцем, често упадајући у разноразне комичне ситуације. Она је ту пред нама, а велики успех ова монодрама дугује не само квалитетном тексту, глумачкој игри, већ и аутентичном амбијенту. Чини се да би њено извођење на сцени покварило њену суштину.
Замисао монодраме била је да се она игра у аутентичном простору библиотека. Иако се монодраме играју на позоришним сценама и културним установама, на овај начин мени није потребна сценографија и мој лик се фантастично уклапа у овај амбијент који је аутентичан.
Као мала Биљана је читала детективске романе, а данас се највише фокусира на драме, јер је завршила Факултет драмских уметности и бави се педагошким радом. Међутим, када жели да предахне од драма, чита Сингера. Она додаје да у свет монодраме није ушла зато што данас нема места на филму и серијама, већ зато што је то питање пута. Она је изабрала педагошки рад и драмски пут, али то не значи да је неће бити у серијама и на филму. Зато и својим студентима не даје савете, већ жели да од њих извуче оно што је највредније и најквалитетније за глумачки посао.
Гледам да сваког посматрам као неко чудо, попут библиотекарке из монодраме и тежим да их подржим у откривању граница своје личности до максимума. Немам конкретан савет који им дајем, само безгранична љубав.
Биљана уметност дефинише цитатима Цветајеве и Данила Киша, јер сматра да они најбоље осликавају оно што за њу данас уметност представља.
Марина Цветајева је рекла: „Уметност је плод труда и чуда, а Киш је рекао „с тим што сам ја труд доживљавао као трудове”.
Монодраму „На прагу“ , талентована обреновчанка наставља да игра широм Србије, а нада се да ће ускоро и прећи границе наше земље. Најављује и да планира да ово драмско дело буде изведено и у Нишу, због чега се унапред радује. Позива све који су љубитељи детективских авантура да дођу, јер ко зна можда се баш у тој публици крије и непознати, немарни члан библиотеке, за којим библиотекарка трага по свету прикупљајући трагове, који ће једног дана и за њом остати.
Пише: Марко Мирковић
