Жестока је крв томе крива.
П. Кочић, Мргуда
Из три звездице, са места где је Кочић у хучању планинске реке и тешком дисању ледене, „јесенске“ ноћи „изгубио“ своју Мргуду, изнова исијава светлуцање њених очију, руменило њених образа, ватра (страст) само наизглед угушена (буквално угушена). На том планинском пропланку где је последњи пут видимо, ветар и даље крши гране трешања, јауче, цвили. Колика је снага Мргудине борбе када се морала уселити у ветар, у дрхтај лишћа и хучање реке? За шта се она борила? Да ли је изгубила, или победила? И кога је изгубила, кога победила?
Жена у делу Петра Кочића дрхти, пламти, букти. Силовитије је то што носи у себи, но читав свет који је окружује. Жестока је њена крв. „Не ваља, не ваља“ – зна. Али зна и да је ово „не ваља“ обруч, омча. Е, нека не ваља! Знајући да је баш то што „не ваља“ живот сам, а, парадоксално, трудећи се да побегне од живота = љубави, страсти, бледела је, дрхтала. „Не ваља“ – била је и њена омча.
Крви би ти своје уточила. Ја те волим, умирем за тобом, а ти… Душе би’ ти дала. ’Оћеш душе?! А у чему је душа? Је л’ у крви? – пита Мргуда, а сва се зажарила у образу. […] Она у тренутку стрже Микин нож иза припашаја и махну по голој мишици. Крв шикну, а рана се разврати.
Њена душа јесте била у крви, узаврелој, жестокој.
Када год погледам модроплаве корице Кочићевих изабраних прича које се на полици претварају у свега једну, модроплаву вертикалну линију, увек видим Мргуду која се успиње ка плавим, небеским висинама док је планински ветар немилосрдно шамара и која под теретом своје страсти тоне у понор дубина океана. Али увек, увек је видим поред воде. Тачније, у води. Стоји на половини те реке – границе, али не посрће. Гледа у се и преда се. Ветар и даље немилосрдно шиба и рашчупана коса јој прекрива лице, али она у тој замућеној реци, запретених очију – бистро види! Жестока крв довела ју је до реке, али не да би се загасила, него да би прешла на другу страну, где може силније да гори. Загазила је у вир. Није било брода.[1] Тоне у вир, али и даље гори, ма букти!
Лево од модроплавих корица Кочићеве књиге и лево (важно је нагласити лево) од Мргуде, опет у колоплету ветра, прашине, сувог лишћа, замршене косе, крај бунара стоји жена лукавог, немирног погледа. Али погнуте главе. Лазаревићева. Заправо, када боље загледам – она жмури. Жмури погнуте главе, а непогрешиво захвата воду из кофе и посипа редом туђе руке. Њене остају неквашене. Да, то је Анока, али угушеног беса, побеђене страсти. Крај бунара стоји једна обична, патријархална девојка. Немојмо је више звати Аноком.
Анока стоји крај воде у обручу. И Анокина страст је у том последњем „кадру“, крај бунара, у обручу. Вијори се бела хаљина као бела застава. И ветар стаде.
– Ја сам, ђедо, Анока! Хоћу да умрем! Опрости ми, ако можеш! […]Она седе на клупицу, ђеда на кревет. – Деде мало коми тај грах! Она коми грах.
Мргуда и Анока су два имена једне исте борбе коју води жена за себе. Морамо нагласити – ту борбу води јединствена жена. Јединствена је том жестоком крви коју не могу обуздати вене; посебна је услед те врелине која букти кроз њене образе. Несмирена је, дрхтава. Бори се у себи, са собом. Бори се за себе. За ту страст, за дрхтај, за глас, крик. Бори се делима, не речима. Мало њих две говоре, а доста чине. Прва за себе, друга – напослетку, за друге. Зато на планинском пропланку Кочићеве приповетке, тамо где задњи пут затичемо Мргуду, и даље хучи вода и рже ветар. Мргуда је победила. Загазила је у реку – границу, корачала. Када даље није могла, није се вратила назад. Анока је границу излила из себе, сузама. Она није текла ни отекла као поток, потоци су текли из ње. И страст. И бес. И смелост. Улила се у покорност. Свако је овде и на добитку, и на губитку. Прва је ратовала жестоком крви, али њена „локва“ и даље букти на „ничијој“ земљи. Друга је ратовала против жестоке крви и попут плена улила се у мирну. Зашто их век касније памтимо? Зато што њена борба и даље траје. Век касније, вековима касније жена опет стоји на обали реке, тик до воде. Загазити или не?
Размишљајте и пишите о женама које руше лимите…
Мирјана
Неуобичајено, након текста и потписа опет ћемо се вратити трима звездицама, али овога пута, мојим трима инспирацијама, колегама са друге године Србистике – Стефану, Милици и Љубинки. Ове звездице позив су им да изнова, и без лимита, а аргументовано, онако како то одлично умеју, промишљају и пишу о јунакињама прича о којима интензивно разговарамо овог семестра; о Аноки и „Анокама“.
[1] Брод – плићак, газ.