Венера и Марс Очију твојих да није, Као што каже Васко Попа, Ја не бих знала шта је смелост. Смелост да те волим иако смо Венера и Марс. Смелост да те осмехом поздравим Кад год се сретнемо, Да ти тумачим снове, Пишем песме, ударам риме... Смелост да просипам воду за тобом, Да погледом милујем твоје Прве боре и прве седе... Да те није, ја никада не бих смршала Оних неколико килограма и ушла у Хаљину. Заволела позоришта. Фолклоре. Са страхом одлазила на концерте Како бих те срела. И нисам те срела. Децембарска ноћ је само тада чула Мелодију твојих и мојих корака како Корачају у ритму кише која је прала Тротоаре овог града у којем су се срели Једна Венера и један Марс. Сада су између њих не само она четири спрата, Већ нешто много више. Цела Земља.
Молба Хајде да плешемо по киши, као деца која не знају за понос. Да цртамо једно другоме прстима по врату тајне мапе живота, а да решења само ми знамо. Хајде да нам не треба нико у овом сивилу, да будемо ништа и све. (Ти већ јеси моје ништа када ми питају шта ми је), шта сам ја теби? Државо, чија сам избеглица постала, да ли ме желиш и даље? Хајде да пружимо себи онај обећани понедељак и врућу ракију, а да цигарете замењујемо семенкама. Можда тада убијемо понос, можда излечимо ране које носимо, а можда и заувек истетовирамо једно лето на срцу да се не заборави ако једно од нас оде далеко где лето не постоји па сећања избледе, и роди се нека зима, пролеће... Хајде да плешемо по киши, јер тада се неће видети сузе избеглице која је остала без дома откад јој твоје очи нису небо, а твоје наручје колевка.
Децембар Голо грање на дрвету и птица са кофером, Мирис печених кестена и улични свирачи. Врисак деце недељом поподне и хладна јутра која имају укус горке кафе. Доручак с ногу и литература из књижевности 20. века. Борба са ветром који мрси свеже направљене локне и жеља за домом, мајчином погачом и безбрижним спавањем до десет. То је децембар. И још пар ситница: сећање на једне плаве очи, беле руке, једно вече чији се печат још увек не скида, нити бледи.
51 Живиш ли још увек на броју 51? У том стану, на седмом спрату где је једне вечери, једној девојци, усплахиреној попут срне, ампутирано срце? Јесу ли твоје руке и даље нежне, и беле, попут ових првих пахуља? Гле, прве пахуље већ прекривају наш град, а конце са ране још није скинула. Чак је и косу, попут мајке која жалим за умрлим сином, секла два пута, а она је порасла и још увек памти твоје руке у њој. Несуђени понедељак, Филм коме ни дан-данас не зна име, Таксиста који је, тога јутра, све знао, остао је после тебе. Живиш ли још увек на броју 51? Срећан, јер си успешно обавио операцију, Без крви одстранио орган! И чуваш га. За други свет. За боље време.
Александра Стошић је рођена у Врању 21. 2. 1997, завршила је Економску школу у Трговишту, а затим уписала Основне академске студије србистике на Филозофском факултету у Нишу. До сада није учествовала на конкурсима и ово ће бити њена прва објављена дела.
