Sva moja poezija je urlik
ranjene zveri u tri ujutru
Dobra pesma noć je vedra nad zemljom u daljini ptice plaču ili možda pevaju žena kada se porađa takođe plače od bola a posle je radosna zašto bol i radost moraju da budu povezani? zašto su ljubav i smrt povezani a ne život? da li je ljubav jedini istinski oblik života? i da li nedostatak ljubavi predstavlja izvestan oblik smrti? živ si, dišeš, hodaš a iznutra si mrtav crn truo prazan sećam se kada sam imao ljubav sve je bilo kao na meskalinu svetlucavo, sjajno, vibrantno puno života i svetlosti bilo je naravno i tamnih trenutaka ali sada znam da je sve to deo darme i da je tako trebalo i da bude kao jin i jang kao loš bridž pre vrhunskog refrena što pesmu možda ne čini vrhunskom ali ipak dobrom
Za proklete stihovi bola stihovi patnje pišem za proklete da nam olakšam za neuklopive ljudi trebaju ti ali kad se nađeš među njima shvataš da ne pripadaš u velikom supermarketu rasprodaja bola gledaš svu tu masu muškarce, žene, majke s decom parove i postaje nejasno kako ili kada si prestao da budeš jedan od njih je li tvoje prokletstvo utisnuto na čelu ima li tvoj očaj posebno lice preturaš po rafovima osluškuješ momak i devojka srednjoškolci prolaze i kikoću se njihova je radost neizmerna a svi problemi rešivi smrt se grozi ljubavi opsednuti smo brzinom kako bismo joj utekli osim u seksu kada trenutak rastegneš do beskonačnog tada su problemi nešto manji smrt izgleda daleko a svetlost ponire ka nečemu veličanstvenom
Ispod vodopada čujem vodopad zlatni zraci se prelamaju šuštanje vode – muzika vodenog boga naga devojka duge kose sunce joj miluje obraze oči mahovine oči neba stidljivi osmeh usne se šire pozivaju da priđem unutra ledeno je farmerice se natapaju ona me gleda čeka osećam da sam joj drag kao prvi put kao poslednji put kao sumrak kao osvit milujemo se i čarolija šume raste da nas zakloni od ljubomornog boga neba
U palati samoće u svojoj palati samoće svako malo proživljavam poraze i onda mi um luta prostorima sreće kada je sve bilo prosto i imalo smisla nesputan smeh i radost svirali smo glem metal lutali ulicama sa instrumentima u rukama u koži, džinsu, i kaubojkama plavo nebo samoće zuri u mene i tonovi su plavi prepuni bluza plameni osviti kao njena kosa sada legije straha opsedaju moju palatu svakog jutra i večeri i pošto je teško um traži Drevni grad kristalnu Citadelu poljanu Gimli spokojnu Arkadiju bezbrižnu Ardensku šumu moju ličnu Šambalu neki prostor ušuškan u meki frotir sećanja gde na osmatračnici stoji devojka duge plave kose i doziva prolećnog boga runama zlatnog doba i alkoholne suze ne pomažu otrov je previše snažan vikendi sve lošiji uzbuđenja je nestalo ovaj pakao se čini kao jedan od gorih moji lični porazi i sve te straćene godine uništene samoćom sve one male pobede i periodi kada nisam bio sam nije najstrašnije umreti sam nego živeti sam u stalnom iščekivanju nekog ko se ne pojavljuje da preokrene rezultat i svojim kristalnim očima pretvori pelin smrti u vino života
Puls ulice devojke nikad ih nisam razumeo život, kao i mladost protraćena u jurnjavi jedino boks i seks daju neki smisao pisanje takođe slobodan si samo ako nemaš šta da izgubiš i ako te boli dupe za sve zavidim klošarima i partijskim poslušnicima i jedni i drugi su u sistemu ali nekako van njega mada bih se radije družio s klošarima – oni znaju puls ulice
Prokletnik ja sam proklet čovek život mi stalno nameće nemoguće izbore izlomljen sam od tereta loših životnih odluka pomisao na sve to izaziva mi nervozan rad creva i neretko proliv raspadam se lomim kao sijalica od prevelikog napona zaboravio sam zagrljaj voljene žene dodire njenih usana i radost mučim se svakog dana sa ustajanjem sa poslom sa mislima koje progone u ambis dok me život slama kao čekić ljusku oraha gde je moje pravo na život i jesam li ga još sa 20 godina izgubio? u kom delu tundre si sakrila kosu boje meda bleda vilo sa očima kiše jesu li moj život nenamerno dodeljen prekrile magle severnih zima ili gusti oblaci tvojih trepavica ja sam proklet čovek i svaki novi dan je agonija koju iznova proživljavam sve češće dozivam Boga kao članovi Frenklinove ekspedicije na Arktiku koji se uporno ne pojavljuje i pušta me da lutam od jedne nevolje do druge pokušao sam da budem štošta a nisam uspeo ni u čemu i krive ceste stalno gazim jer ja sam proklet čovek i moj put je tmina
Čovek sa ruskom dušom ja sam čovek sa ruskom dušom koji živi u Srbiji zato se i ne uklapam ovde emocija više nema a malo je i Slovena ostalo ova zemlja je postala zverinjak previše tesan za toliko mnogo besa, očaja i strepnje za 34 godine nisam još sreo plavokosu devojku koja bi mi bila verna do kraja toga u Rusiji ima ali ja ne mogu da putujem a voleo bih da odem i osetim Rusiju onako kako samo Sloven može tu veliku nepojmljivu zemlju ali duši jasnu od polarnog kruga do južnih mora i pšeničnih polja između možda bih mogao da ispevam njena prostranstva možda bih mogao da sretnem nju možda bih mogao da se izgubim u prostranim ulicama Moskve kao još jedan bezimeni prokunut da luta
Plavuša u belom bila je nežna kao suza iz nordijskog oka u njenim krupnim plavim očima ogledao se horizont meke beskonačnosti i topline kao zalazak Sunca na Adi Bojani zlatni pramenovi njene duge kose prelivali su se po obodu njenih golih ramena kao kost kao alabaster kao sintvejv kao beznadežna noć koju trošiš svakog vikenda šta je to potrebno da te dobijem samo još jedan lik sa diplomom koji ne može da nađe posao ljubav trula kao i proteklih 10 godina oluja koja besni umom bljeskovi pljuskovi uzburkano sivo more i nemoguća želja da se bude s njom kako je to imati takvu ženu pored sebe? sećam se imao sam je nekad tada je sve izgledalo moguće kao rokenrol krštenje u uzburkanoj lavini mladosti kao pijanstvo sa ljudima koji ti znače kao dobra duvka na polovini večeri dok bend odlično svira Dorse mora da je tražila nekog opasnog kao Bojan uspešnog kao Hari a ja nisam bio nijedno posmatrao sam je iz prikrajka oči su joj svetlucale kao dva bleda neonska plava kruga u panorami noći divno dete ljubavi koji su to prostori sreće po kojima gaziš pesak odevena u belu haljinu noseći osmeh života sjajan kao Gimli u sebi imaš 40 000 godina preživljavanja i znanje šuma duša koja iska za tvojom blizinom iskrenošću blagodatnim dodirima pod pokrivačem letnjih zvezda kao neko ko te bojažljivo želi kao neko ko zuri u tvoju fotografiju svakodnevno kao neko ko izgara za pravim rečima da uspostavi kontakt a nalazi samo ćutanje tvojih usana na ekranu laptop monitora jedna žudnja koja reže očima poput vuka sa pegicama oko nosa gledaš me vidim nas sjedinjene u vrtoglavoj mašineriji orgazma a shvatam koliko je teško biti tvoj i noću šaputati vrelinu ljubavi na jeziku meskalero a daljine duša nas okrutno dele i horizonti plivajućeg jutra plutaju neuznemireni
Biografija autora:
Srđan Teofilović rođen je 1985. godine. Po zanimanju je nastavnik engleskog jezika i književnosti. Član je književnog kluba SKC Kragujevac Poezina, kao i splitske Udruge za promicanje eksperimentalne umetnosti DADAnti. Jedan je od pokretača nadmodernističkog pokreta SPAK! Objavio je zbirku priča Zabeleške mladog pokvarenjaka (Liber 2010, Beograd). U zborniku radova Najkraće priče 2010 (Alma 2011, Beograd) zastupljen je sa jednom pričom. Ciklus pesama Bojkot!! (Poezin 2012, Beograd) objavio je u okviru omnibusa savremene bit/treš poezije Glavom o Beton. Napisao je roman Putevima rokenrola (Media Art Content doo 2014, Novi Sad) koji je objavljen u elektronskom obliku na Barnes & Noble i Amazonu. Napisao je pogovor za knjigu Jasmine Šušić Osjećam se kao space shuttle (Slušaj najglasnije, Bratstvo duša 2012, Zagreb). Živi i stvara u Jagodini.
