Ваздухом се шири опојни мирис немира. Камелије… У мени оживљава сећање на неке давно заборављене, прашином времена посуте успомене… Да ли и ви тада пожелите да отворите стари албум са пожутелим фотографијама? Да се сетите? Да ли камелије и вас подсећају на роман који сте некада давно читали, а онда одложили на полицу? Како сте тада доживели главну јунакињу, као грешну заводницу или мученицу?
Данас ћу да вам представити другачију Маргериту, онако како сам је ја упознала и доживела, разумела и опростила и тиме јој, надам се, на неки начин подарила вечни спокој. Није познавала другачији живот до оног испуњеног сјајем и раскоши, споља блистав и примамљив, а изнутра, празан и труо. Била је обожавана, али не и поштована. Многи су за њом жудели, а нико од њих је није заиста волео. Имала је све, а опет није имала ништа. Припадала је свима, осим себи. Њен живот је био саткан од низа супротности које су чиниле један савршени мозаик. Јединствена у својој појави, ова тајанствена дама је остала упамћена по својој личној инсигнији – камелијама беле и црвене боје. Није случајно што је Александар Дима одабрао баш овај цвет за лично обележје своје јунакиње, прокосне и горде, продавачице љубави, Маргерите Готје која је у себи сажимала дуалну природу: грешнице и светице, жене и девојчице, богиње и обичне смртнице.
Она продаје илузију, сан о срећи, изгубљеним душама жељним љубави, које сем материјалног богатства не поседују друге вредности. Њена лепота је истовремено и дар и проклетство, који са собом носи злу коб. Димина јунакиња је платила високу цену за свој раскалашни живот у греху и баш попут сваке грешнице (са)горела у вечном огњу, с једном разликом што је та ватра живела у њој. Трагика њеног живота се огледа у проклетству крви, у необузданој страсти која прети да је сагори изнутра.
Да ли је то њен усуд, казна за грех или је, можда, прави узрок њене болести била она жар-птица која је обитавала у њеним грудима и махнито лепршала крилима, не би ли се ослободила? Она сама никада није спознала појам слободе. Припадала је најпре сенама прошлости које су вребале из прикрајка живота који је напустила, затим бројним мушкарцима који су се дивили њеној лепоти и жудели за њом, али је никада нису заиста упознали, и на крају њему, Арману Дивалу, човеку који је поседовао њену душу.
Последњим дахом који јој је преостао изговорила је његово име. Оно је заувек остало утиснуто на њеним уснама, попут печата, како би и сама смрт знала коме припада. У томе се огледа њена победа. Њему је упутила своју последњу молитву, стежући у онемоћалој руци његову марамицу, попут неке драгоцене реликвије. То је била последња спона која ју је повезивала са изгубљеним љубавником. Испустила ју је у самртничком ропцу и препустила се хладном загрљају смрти.
Са осмехом на уснама и спокојем у души напустила је овај прозукао свет, искупивши се за грехе своје прошлости, приносећи на олтар последњу жртву – своје срце. Одрекла се оног најдрагоценијег што је поседовала, праве љубави. Над судбином ове мученице која је поднела страшну жртву у име љубави, не жалећи притом сопствени живот, заплакали би и богови, али сурово (хришћанско) друштво никада! На вама је да ли ћете је осудити или јој опростити, али имајте на уму једно: „не могу се измишљати личности, док се добро не проуче људи, као што се не може говорити неки језик ако се озбиљно не научи.“[1]
Аутор: Јелена Јоцић
„Дама с камелијама“ је настала 1848. године из пера Александра Диме, Сина.
[1] Прва реченица којом започиње роман
